Изложба
АРСЕНИЈЕ ТЕОДОРОВИЋ И СРПСКА ЦРКВА У БУДИМУ
Октобар 2017. – јули 2018. године

Поводом прославе Дана Галерије Матице српске и обележавања 170 година трајања, у среду, 18. октобра 2017. године у 19.00 сати биће отворена изложба Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму. Изложба је резултат петогодишњег пројекта реализованог у сарадњи Галерије Матице српске, Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји и Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина, настављајући вишедеценијску сарадњу у проучавању, заштити и промоцији српског културног наслеђа у Мађарској.

Делови некадашњег иконостаса будимске катедралне цркве Свете Тројице, расформираног и склоњеног из цркве пре њеног рушења 1949. године (црква оштећена у бомбардовању Будимпеште 1945. године), налазили су се под крововима различитих објеката Будимске епархије. О изгледу иконостаса сведочи само архивска фотографија из фонда Историјског музеја Будимпеште, док се иконографска целина и сликарска вештина Арсенија Теодоровића могу у потпуности сагледати тек на овој изложби, на којој су представљене 73 сачуване и конзервиране иконе.

Музеолошки необрађене, по смештају расуте, под слојем тамних лакова који су онемогућавали сагледавање ликовних вредности Теодоровићевог сликарства, иконе су захтевале комплексну пажњу различитих стручњака. Идеја да се све сачуване иконе с иконостаса цркве у Будиму прикупе, пренесу у Србију, конзервирају и рестаурирају, ујединила је конзерваторске радионице Галерије Матице српске и Покрајинског завода за заштиту споменика културе на великом заједничком послу, који је трајао од  2013. до 2017. године, када је завршен рад на 73 иконе, од чега је 68 с иконостаса а 5 с тронова и певница из исте цркве. Пројекат је водила др Даниела Королија Црквењаков, конзерватор саветник Галерије Матице српске, уз координацију с челним људима партнерских институција: др Тијаном Палковљевић Бугарски, управницом Галерије Матице српске, Костом Вуковићем, кустосом Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји и Зораном Вапом, директором Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина, а пројекат су изнели бројни сарадници, пре свега конзерватори и историчари уметности, уз важан допринос архитеката, инжењера, хемичара, правника и финансијских стручњака, без чијег ангажовања се савремени стандарди у заштити културног наслеђа и међународна сарадња не могу остварити. Целу иницијативу је подржао и благословио владика будимски Лукијан, с поносом истичући значај рада стручњака.

Истраживања архивске грађе, историјских околности за Србе у Будиму током XVIII и XIX века, као и паралела у уметности тог времена, довели су до значајних сазнања о историјату српске катедрале у Будиму и стила и узора којима се инспирисао Арсеније Теодоровић, један од најзначајнијих српских сликара на прелазу из барока у класицизам. Нови подаци систематизовани су у монографској студији Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму, чему су посебно допринели историчари уметности: др Владимир Симић са Филозофског факултета Универзитета у Београду, Коста Вуковић из Музеја Српске православне епархије будимске и др Бранка Кулић из Галерије Матице српске.

Изложба је прилика да се иконе виде поново окупљене на једном месту сведочећи о сећању на још један градитељски споменик националне културе којег више нема, али о чијим вредностима сведочи покретна културна баштина, односно сликарски уметнички рад Арсенија Теодоровића.

У петак, 20. октобра 2017. године у 19.00 сати ће кроз изложбу водити др Даниела Королија Црквењаков, конзерватор саветник Галерије Матице српске и координатор пројекта истраживања и заштите икона Арсенија Теодоровића из српске цркве у Будиму.

Реализацију пројекта омогућили су Министарство културе и информисања Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Аутономне Покрајине Војводине, уз благослов и подршку владике будимског, Лукијана (Пантелића).

Арсеније Теодоровић и српска црква у Будиму
Иако су Срби насељавали Будим још од средњег века будимска епархија је реорганизована тек после Велике сеобе 1690. настојањем патријарха Арсенија III Чарнојевића. Полазећи од привилегија које је цар Леополд I 1696. доделио српској заједници, у будимском предграђу Табану Срби су подигли прву цркву и посветили је Светом Димитрију. Између 1741. и 1751. године, на месту старијег храма саградили су нову цркву монументалних димензија, по пројекту Адама Мајерхофера, посветивши је Светој Тројици. По својим димензијама, као и по прозорима распоређеним у два реда, будимска црква је током XVIII века била јединствена у Карловачкој митрополији. Деценију касније почело је опремање и декорисање цркве, за шта су били ангажовани дрворезбар Антоније Михић и сликар Василије Остојић. Српска црква је тада добила посебно репрезентативан барокни ентеријер, а након подизања високе декоративне звоничке капе, српска црква је заузела доминантни положај у панорами Табана, а као катедрални храм имала је велики углед у Карловачкој митрополији.

Међутим, пожар који је септембра 1810. избио у Будиму за неколико часова је претворио у згариште већи део вароши, а заједно с њима и ову једину православну цркву. Ретка записана и од заборава сачувана сећања савременика потврђују да је изгорело све изузев звоника, а да је била оштећена и спољашњост и унутрашњост храма. Предузимљиви Будимци су врло брзо, већ током 1811. године кренули у обнову, ангажујући дрворезбара из Јегре Петра Падића и сликара Арсенија Теодоровића. 

Од сликара се захтевало да својеручно изради 68 икона на иконостасу, као и да их заједно с циратима позлати, у складу са жељама и укусом наручилаца. Олтарски простор с проскомидијом требало је да марморира и да наслика три слике („образа”). Први свод пред иконостасом да ослика квалитетном и постојаном бојом, и да на њему прикаже девет анђеоских чинова – у средини Бога Оца, а у угловима четворицу јеванђелиста. Око прозора и на „појасу” капитела такође да изведе позлату, а под „појасом” на зиду да позлати две певнице и свакој од њих да наслика једну икону. Све то је морао да уради квалитетно у року од две године, а за тај посао му је обећана сума од 9000 форинти.

Иконостас је припадао групи развијених олтарских преграда украјинског типа које су се у храмовима Карловачке митрополије почеле јављати од средине XVIII века. Иконе су биле распоређене у четири зоне међусобно одељене хоризонталним гредама: престону са царским и бочним дверима, као и иконама на надверјима и у соклу, празничну, апостолску и завршну испод тријумфалног лука унутар које су се око Великог крста налазили медаљони са сценама Христових страдања и допојасним ликовима пророка. Распоред икона и програм будимског иконостаса фокусирани су на најважније теме српске православне теологије у XVIII веку – Инкарнацију и Искупљење.

Архитектонски репрезентативна, богато опремљена и модерно осликана будимска црква наставила је да задовољава потребе будимске заједнице током читавог XIX века, играјући улогу модела и центра духовности и културе тамошњих Срба. Међутим, у првој половини XX века је почело њено постепено растакање прво одласком српског становништва, потом нестајањем њихове вароши и на крају физичким уништењем саме цркве. Већ тридесетих година XX века урбанистичким и регулационим захватима порушен је највећи део старе вароши Табана и претворен у јавни парк. На пространом пољу остала је само српска црква да пркоси својим димензијама и високим звоником и да подсећа на нестали народ и прошла времена. Други светски рат је запечатио и њену судбину јер је заједно с околним грађевинама оштећена у бомбардовању, али за разлику од њих није обновљена, већ је 1949. заједно с епископским двором до темеља уништена.

Иконе и делови дубореза су остали сачувани под окриљем Будимске епархије, као део фонда епархијског Музеја у Сентандреји. Конзервацијом и рестаурацијом икона у Галерији Матице српске у Новом Саду, створена је могућност да се иконе, умивене и дотеране, скоро 70 година након рушења цркве, поново могу на једном месту сагледати.

Арсеније (Арса) Теодоровић (1767‒1826) рођен је у Перлезу, у Банату. Сликарско образовање стекао је на бечкој уметничкој Академији коју је похађао од 1788. до 1792. године. Tоком студија млади Теодоровић ослањао се, пре свега, на поуке Антона Шалера, професора анатомије и Јохана Хајнриха Фигера, рокајног сликара и директора Академије. У Бечу је имао прилику да упозна једног од најеминентнијих оновремених српских интелектуалаца, Доситеја Обрадовића. Ово познанство имало је нарочиту вредност у уметниковом животу и природно је водило познанствима и блиским пријатељствима с његовим ученицима и поштоваоцима, као што су били књижевници Павле Соларић, Михаило Витковић и Лукијан Мушицки. Поред њих, неговао је блиске односе и с Јованом Рајићем, као и митрополитом Стефаном Стратимировићем. Теодоровић је 1803. године добио право новосадског грађанства, а 1815. постао је и члан новосадског Комунитета, што нам додатно говори о угледу који је сликар успео да изгради.

Арсеније Теодоровић је осликавао иконостасе и зидове цркава, као и појединачне иконе и портрете. Његова сликарска каријера текла је узлазно захваљујући ликовним, али и социјалним вештинама уметника. Осликао је 20 цркава, а овако обиман опус је постизао у сарадњи с другим, млађим сликарима, махом његовим ученицима који су епигонски подражавали рад главног мајстора. Заједно са српским сликарима који су око 1800. године завршавали бечку уметничку Академију, Арсеније Теодоровић је увео новине у религиозно сликарство повезујући каснобарокне с класицистичким утицајима.

Арсеније Теодоровић је умро 1826. године, а његов надгробни споменик и данас се налази у порти Алмашке цркве, настављајући да буде памћен и након смрти као „житељ и живописац новосадски”.

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно