У ФОКУСУ

Никола Граовац
НОВИ САД, 1950.
уље на платну, 50 × 65 cm

Током 2018. године Европа обележава Годину европског културног наслеђа, током које ће се славити богатство и различитост култура. Са жељом да подржимо ову иницијативу циклус „у фокусу” ће у 2018. години бити посвећен европској димензији српског културног наслеђа, а започињемо га сликом Нови Сад Николе Граовца. Представљајући ово дело желимо да обележимо 1. фебруар који се од 1998. године званично обележава као Дан града Новог Сада и да подсетимо на значај нашег града у европским оквирима и тиме се прикључимо његовом промовисању као Европске престонице културе 2021. године.

Никола Граовац
НОВИ САД, 1950.
уље на платну, 50 × 65 cm

Када је аустријска царица Марија Терезија 1. фебруара 1748. године Петроварадинском Шанцу дала повластице слободне краљевске вароши, одредила је да му име буде Neo Plantae (Неопланта) што би у преводу са латинског значило ново насеље. На мађарском је овај назив преведен као Uj-Videk (Ујвидек), на Немачком Ney-Satz (Нојзац), а на српском Нови Сад. Мелхиор Ердујхељи у својој Историји Новог Сада наводи да је „варошки живот од тада потегао беше да се силно развија и грађани загревани духом мира и слоге прегоше озбиљски да дигну благостање у вароши.” У истој књизи се истиче да је „становништво Новог Сада од увек марило за културу, и да је грађанство с племенитим одушевљењем пригрљавало све што је служило промицању духовног напретка.”
Током већег дела XVIII и XIX века Нови Сад је био средиште културног, политичког и друштвеног живота целокупног српског народа. С пуним правом се причало да је овај град „отечество учених Србаља”. Због свог културног и политичког утицаја, Нови Сад је постао познат као „Српска Атина” и био у рангу с најважнијим европским градовима тадашњег времена. Велику улогу у томе одиграла је Матица српска, која се 1864. године из Пеште преселила у Нови Сад, и била у правом смислу „матица” за просветитељски и културни препород. И у савременом добу, као и у прошлости, Нови Сад је град препознатљив по свом мултикултуралном карактеру и по културним и образовним институцијама које се у њему налазе, што потврђује и његова кандидатура за титулу Европске престонице културе 2021. године.
На слици Николе Граовца Нови Сад приказан је део центра града из правца данашње улице Модене. На левој страни доминира угао високе троспратне беле зграде, а на десној страни Танурџићева палата која је изграђена 1933–1934. године по наруџбини трговца Николе Танурџића, а према пројекту архитекте Ђорђа Табаковића. Ова улица је проширена после Другог светског рата када је срушена стара зграда Матице српске (Фернбахова кућа у којој је било седиште Матице српске од 1869. до 1888. године) која се налазила на углу данашње Змај Јовине улице и Модене. На слици се у даљини виде делови фасада и кровови кућа као и високи звоник римокатоличке цркве која је посвећена Богородици (празнику Имена Маријиног). Цркву у неоготском стилу какву данас познајемо и која је један од симбола Новог Сада, пројектовао је 1893. године архитекта Ђерђ Молнар.
Током педесетих и шездесетих година ХХ века на сликама Николе Граовца понављали су се мотиви Новог Сада, Петроварадина и војвођанске равнице. У том периоду он је често боравио у Новом Саду где је неко време имао и сликарски атеље. Слика Нови Сад показује програмску концепцију сликарства Николе Граовца која се заснива на једној варијанти лирског експресионизма и коришћењу чисте изражајне боје, и блиска је колористичкој концепцији слика његовог учитеља Јована Бијелића.

Никола Граовац (Вребац код Госпића, 29. мај 1907. – Топола, 16. јануар 2000)  је одрастао у сиромашној личкој породици, радећи од малена као најамник тешке физичке послове. Сликарство је учио у периоду 1932–1937. године код Јована Бијелића живећи у његовом атељеу који се налазио на тавану II мушке гимназије у Београду. Током година проведених у Београду интензивно је сликао и учествовао у раду уметничких група. Излагао је са групама ,,Четворицаˮ (1933), ,,Тројицаˮ (1937), ,,Обликˮ (1938) и ,,Десеторицаˮ (1940). Његова прва самостална изложба која је одржана 1935. године у Уметничком павиљону Цвијета Зузорић у Београду означена је као догађај сезоне, а поводом његовог гостовања на Осмој јесењој изложби исте године у Српском књижевном гласнику је речено да Никола Граовац ,,представља велику наду наше уметностиˮ.
Други светски рат је провео у Београду, а 1948. годинe се са супругом вајарком Радмилом Граовац преселио у Призрен где је радио као наставник ликовног образовања. Атмосфера у граду, историјски споменици и природа који су га окруживали били су посебно инспиративни за Граовца, те призренски циклус носи све особености његовог зрелог сликарства. Након годину дана проведених у Призрену вратили су се у Београд. Током друге половине педесетих година прошлог века учествовао је на ликовним колонијама у Ечки и често је боравио у Новом Саду. У лето 1975. године учествовао је у сликарској колонији у Липовцу надомак Тополе, где је одлучио да себи изгради нови дом и атеље. Од усељења у кућу у Тополи па до краја уметниковог живота све слике су настале тамо.
Никола Граовац је био изузетно плодан сликар који је живео од своје уметности. Допадљивост, искреност и топлина његових слика наилазили су на одобравање публике. Редовно је излагао на Пролећним и Јесењим изложбама уметника у Београду, на изложбама УЛУС-а и УЛУВ-а, на Октобарском салону и на изложбама уметничких колонија у Ечки и у Почитељу. Своје радове је представљао и на изложбама југословенске уметности у свету (Лион, Тунис, Бејрут, Пенсилванија). Добитник је награде ,,Ђурица Ђорђевићˮ (1937), награде Политике (1937), Октобарске награде Новог Сада (1964) и награде УЛУС-а (1965).

Опус Николе Граовца броји око 10.000 слика које се налазе у званичним институцијама, многим установама, предузећима и приватним збиркама и колекцијама. Једанаест радова овог уметника, углавном уља на платну и лесониту, налази се у Галерији Матице српске.

2018
2017
2016
2015
2014
2013

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно