Vajar je oslobodilac horizonta. Čak i kad hoću da prstima spolja opipam razum i da mu dam konačan oblik, uhvatim sebe da nesvesno gradim arhitekturu duha. (…) Možda sam najbolja dela stvorio kad nad prirodom nisam vršio nasilje, čak ni nasilje nežnosti.
Jovan Soldatović
Don Kihot je putovao sam, sam sa Sančom, sam sa svojom samoćom. I zar nećemo i mi putovati sami, mi njegovi ljubavnici, stvarajući sebi donkihotovsku Španiju koja postoji samo u našoj mašti?
Migel de Unamuno
Servantesov Don Kihot, iako se smatra najrevolucionarnijim protagonistom ranog modernog romana, biva stalna inspiracija i potonjih umetnika na evropskom kontinentu i šire. Poistovećivanje modernog čoveka, ali i današnjih ljudi, sa lucidnim svetom samoprepoznatog viteza, postavlja nas i poistovećuje sa grotesknom slikom čoveka koji se bori i veruje u svoje ideale i/ili iluzije, koliko god one bile besciljne i uzaludne. Pored Gistava Dorea, Onorea Domijea, Pabla Pikasa i brojnih drugih, inspirativni uticaj kakav je imao Don Kihot nije zaobišao ni Jovana Soldatovića. Prikazana figura konja i čoveka koji ga jaše su elipsaste forme, dok je čitava skulptorska celina zakačena na vertikalnu metalnu osnovu nalik šipci. Figura konja je pognute glave i zakrivljenog tela, te odiše utiskom umora i teskobe, dok je Don Kihot predstavljen uspravnim torzoom, ali obezglavljen. Linearnost Soldatovićevog vajarskog izraza i lirski stilizovane materije, odiše umetničkom iskrenošću i neposrednošću. Odsustvo akademskog realizma, itekako prisutnog u skulpturi sve do sredine prošloga veka, omogućava umetniku da krajnje ekspresivno i egzistencijalistički eksplicitno progovori o čoveku, teskobi, razaranjima, ali i prenese poruku humanosti, ljubavi i istrajnosti života. Uvođenje praznog prostora u skulpturu ukazuje na prolaznost života i propadljivost materije, dok izduženost figure naglašava ekspresiju i doprinosi umetniku da dosledno istakne psihološki karakter lika. Skulptura Don Kihot posebno ilustruje umetnikove inovacije u domenu ekspresionizma, među kojima spadaju Suđaje, Kentauri Taoci, Pet roda i druge. Ovaj utemeljeni put biće prepoznatljivo Soldatovićevo stvaralačko obeležje u srpskoj skulpturi druge polovine 20. veka.
Na kraju, ostaje večito pitanje, da li je Servantesov Don Kihot simbol izgubljenosti u idealima, utopijama, idolima i projekcijama kakve ne odgovaraju prirodi stvari ili nas samo podseća na svakoga od nas? Na pojedinca koji katkad iracionalno stremi svojim vrednostima i autentičnom pogledu na život ne zavređujući potvrdu spoljašnjeg sveta?
O umetniku 1920–2005.
Soldatovićev najveći opus nastao je u umetnikovom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi u kom je stvarao sve do kraja 20. veka. Studirao je na Akademiji likovne umetnosti u Beogradu, a ubrzo se našao u majstorskoj radionici cenjenog vajara Tome Rosandića. Stvaralački put se kretao od realizma do impresionizma i konačno egzistencijalno-ekspresionističke skulpture. Od portreta, figura čoveka, životinja do složenih kompozicija. Delio je iskustva posleratnog života i stvaranja sa drugim kolegama iz Rosandićeve radionice kojoj se priključio 1949. godine. Ciklus Beleženje čoveka je najzapaženiji u njegovom čitavom opusu, u kom je nastojao da oprisutni i imenuje čoveka i njegovu, u uslovnom smislu rečeno, prirodu i pojavnost, ne zanemarujući društveno-političke i kulturno-umetničke uslove u kojim se ideja čoveka formira.
Soldatovićevo uvođenje prostora u skulpturu „pozitivnog i negativnog volumena”, s razlogom podseća na nasleđe Henrija Mura (koji posećuje Rosandićevu radionicu 1947. godine) i Alberta Đakometija. Stremljenje vertikalnošću dodatno problematizuje teme Soldatovićeve skulpture, među kojima su čovek, životinje, rat, osećanje i egzistencija, a koje time zadobijaju i metafizičku konotaciju. Potencijalni uticaj na Soldatovića mogao je imati Henri Mur sa uvođenjem praznog prostora kao integralnog dela same skulpture, dok je naglašena vertikalnost gotovo identična Đakometijevom skulptorskom izrazu. Ekspresivne, vertikalno izdužene organske figure u Soldatovićevim radovima prate njegov najznačajniji stvaralački opus čime ga postavljaju za jednog od najznačajnijih srpskih vajara 20. veka.
Msr Goran Vujkov, muzejski edukator
