Галерија Матице српске је у периоду после Другог светског рата значајнију пажњу усмерила на сакупљање и излагање уметности 20. века. Галерија је 1953. године први пут организовала и сталну поставку која је укључивала сликарство и скулптуру прве половине 20. века. Године 1992, по завршеној санацији зграде, нови простор на другом спрату Галерије намењен je сталној поставци уметничких дела прве половине 20. века. Тако почиње велики повратак 20. века у Галерију и низ поставки модерне уметности. У међувремену је фонд уметности 20. века знатно ојачан откупима, поклонима и легатима, а у најскоријој прошлости и колекцијом компаније „Таркет”. 

У праћењу уметности 20. века из збирки Галерије Матице српске и њених пунктума могу се разликовати готово сви модернистички и спрам модернизма критички искази, идеје и полазишта. На тој путањи настаје уметност модернизама, као вишеслојни нанос идеја, идеологија, естетика, личних философија, стилова, сучељавања, континуитета, авантуризама, унутрашњих емиграција, конфликaта и снова.

Видимо ли је тако, као спиралну или лавиринтску путању коју увек изнова треба испитивати, кроз напретке и повратке, морамо се повиновати основном хтењу модернизама 20. века и схватити је као сталну и увек виталну интерактивну и интертекстуалну дијалошку праксу прошлости и садашњости, „старог” и „новог”, као отворен систем разлагања, тумачења, полемисања и разумевања. Стога данашњи уметнички материјал, како из прве, тако и из друге половине прошлог века, чини сувислу, премда још недовољно заокружену, али довољно јасну целину која је у стању да, путем поставке, мапира најважније тачке развоја модерне и савремене уметности током протеклог века.

Ауторка сталне поставке уметности 20. века је др Лидија Мереник, професорка на Одељењу за историју уметности на Филозофском факултету у Београду.

Уметност 1907‒1947.

Модернизми у збирци Галерије Матице српске, у периоду до 1941. године, доминантно припадају идеолошкој матрици грађанске уметности, интелектуалне и класне елите и централне јавне сфере и иконосфере, њених закономерности, естетике и укуса. Може се уочити више етапа и осцилација модернизма, међу којима искрсавају и доминантни тематски оквири, а то су аутопортрети, портрети и путовања.

Уметност после 1950.

Модернизми рехабилитације континуитета и даљег усавршавања ка истински модерној, самосвојној слици, нису више, услед промене политичко-идеолошке парадигме, „грађански” али углавном ни „антиграђански”. Они су нешто сасвим ново – освојени свет експеримента, слободне воље, перманентна тежња ка ослобођењу од вишкова наратива, од притиска представљачког, од покоравања укусу или политичкој вољи централне јавне сфере. Речју, тежили су и углавном одлучно изборили, како ауторску аутономију, тако и аутономију уметничког дела.