Karakter skrovišta analogan je pojmu trezora u kom se čuva neprocenjivo bogatstvo. Iza zidova se ukriva sigurnost u posedovanju i kontroli. Shvatanje blaga izjednačeno je sa željom da se stekne imetak i obezbedi ogromna moć. U tom nukleusu muzeja pohranjeni su svi naši odgovori na pitanja koja postavljamo. U prilazu hodnicima koji vode ka vratima depoa okružuju nas atributi osiguranog ulaska – u ruci je ključ, a u glavi šifra za ulazak – samo za odabrane. Onog trenutka kada umetnički predmeti napuste svoje prostore, gde su godinama obrazovali i uveseljavali ukućane, tada postaju stvari koje izgledaju kao da ne žele da se naviknu na novi ambijent.
U toku je priprema za izložbu, konzervacija i restauracija predmeta interesantne porodične zbirke, a u njoj su umetnička dela i vanredni primerci primenjene umetnosti kao i jedinstvena obeležja profesije u vidu natpisa, alata ili pečata pod kojim se godinama ordiniralo. Radi se o dobrom primeru kulturne novosadske istorije. Na današnjem Trifkovićevom trgu, odakle su ranije polazili gradski autobusi, desetak metara od mesta gde je kratko stajalo prvo novosadsko i 1892. godine politički „ugušeno“ srpsko pozorište i, samo tri placa od mesta gde je bio Vatrogasni dom novosadskih dobrovoljaca, i danas stoji adaptirana prizemnica iz koje je preneto jezgro – materijalno svedočanstvo o životu jedne porodice.
Portret dr Mare Ognjanović, rođ. Nikolić, izradio je prvi profesionalni konzervator posle Drugog svetskog rata, Jovan Sevdić. Pre nego što je formiran današnji Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika gde je proveo radni vek, brinuo je o slikama Galerije Matice srpske. Umorno lice posvećenice, gospođe Mare Ognjanović (Kumane, 1912 – Novi Sad, 1990) smešteno je na bledo plavu, izbeljenu pozadinu raspršene svetlosti, na vertikali belog ragastola. Na ispošćenom fonu vidimo notu usamljeničke, koncentrisane intelektualnosti. Nakon što je posvetila 35 godina deci školskog i predškolskog uzrasta na rendgenu koji joj je ugrozio prste, na poziv tadašnjeg gradonačelnika čuvenog Jovana Dejanovića otvorila je novi Dom zdravlja, objavljivala u stručnim časopisima svoja istraživanja. Zajedno sa svojim suprugom, doktorom Đorđem Ognjanovićem lečila je decu sa ostalim lekarima u Šarvarskom logoru tokom okupacije. Humana i požrtvovana, trudila se svim silama da pomogne deci koju je lečila od tuberkuloze. Na njenom doktorskom pečatu umesto inicijala nalazi se udubljen prikaz plućnih krila. Bila je ugledna i priznata članica društva, stroga prema saradnicima kao što je bila i premi sebi.
U depou privremenog smeštaja GMS, na belim, ukrštenim rešetkama, okačili smo poklone koje je svojevremeno, najčešće tokom pedesetih godina XX veka dobijala doktorka Mara Ognjanović od Đorđa Đurice Tabakovića, arhitekte i dugogodišnjeg prijatelja. U malim ukrasnim ramovima sa belim kartonskim paspartuima, uramljivani su akvareli kao uspomene veštog crtača, poznavaoca novosadskih ulica i zgrada. Izgled kuće iz koje nam je ova zbirka pristigla, Đurica Tabaković je crtao tušem i akvarelisao više puta, jednom iz pravca ulice Laze Telečkog (glumca iz nestalog pozorišta koje je tu, nadomak kuće razgrađeno) i iz ugla Miletićeve ulice. Kuća i depo su simbolički prostori zaokruženih aura i sa spoljašne strane posmatrani, funkcionišu kao granica između privatnog i javnog, sa oknima prozora spuštenih, drvenih roletni ili teškim vratima depoa. U bogatom salonu, ipak, ostala je kaljeva peć, ozidana u keramici, iznad čijih vratanaca je izveden visoki reljef sove secesionističkog prizvuka. Simbol mudrosti kao da je ostao daleko od depoa GMS da čuva kuću koja neminovno korača ka neveseloj sudbini.
Do tada, u narednim mesecima, očekujte u Galeriji Matice srpske izlazak iz depoa ove neobične zbirke, kada će deo intimnog sveta novosadske porodice Ognjanović postati vizuelna „zavesa“ javne interpretacije.
Dr Danilo Vuksanović, pomoćnik upravnika
