Vek Jovana Soldatovića

Pišu dr Tijana Palkovljević Bugarski i mr Danilo Vuksanović povodom 100 godina od rođenja Jovana Soldatovića

Protok vremena odvija se u razmaku od prošlosti, preko sadašnjosti do zamišljene budućnosti. Na tim osnovama gradimo misli, stavove i emocije. U trenutku kada počinjemo da upoznajemo činjenice iz okruženja, u zadatom prošlom vremenu kako bi izučili umetničko delo, uviđamo da smo na samom početku istraživanja. I tako u krug. Vremena se razlistavaju i svaka nedoumica povezuje se količinom zanemarenog, u odnosima što ih je svojevremeno postavio Miroslav Antić. Jovan Soldatović uspeo je da premreži vremenska ograničenja i da vajarskim prisustvom trajno obeleži čoveka, njegovu prirodu i karakter. Sveobuhvatnost njegovog umetničkog angažmana može se izmeriti slobodom njegovog umetničkog izraza u idealnoj srazmeri učestvovanja u umetničkim i društvenim poduhvatim apodjednako. Stoga se obrisi novih čitanja njegovih dela naziru u dobu kada Jovana Soldatovića nema među živima, u godini kada se navršava stotinu godina od njegovog rođenja.

Veliki jubileji prilike su i povodi da se podsetimo umetnika koji su svojim stvaralaštvom obeležili delatnost određenih institucija, život grada ili tokove istorije umetnosti. Galerija Matice srpske jedna je od nacionalnih ustanova kulture koja se trudi da kroz svoje programe čuva sećanje na velikane prošlosti i njihove doprinose nacionalnoj kulturi. U godini u kojoj se navršilo 100 godina od rođenja velikog novosadskog vajara Jovana Soldatovića ustanove kulture isplanirale su omaž njegovom delu. Muzej grada Novog Sada i Galerija Belart su realizovali izložbe kojima se publika podsetila njegovog velikog dela. Pozvani da u okviru izložbe Jovan Soldatović – Vertikale u Galeriji Belart (16. april – 15. maj 2012) održimo jedno tematsko predavanje, zapitali smo se kako da u jednoj kratkoj formi predstavimo odnos ovog umetnika sa Galerijom Matice srpske, ali i da ukažemo na pojedine aspekte njegovog bogatog opusa. Jovan Soldatović je jedan od onih umetnika koji su u posleratnim godinama uzeli aktivno učešće u kulturnom životu grada i profesionalizaciji rada ustanova kulture i obrazovanja. Najveći doprinos Soldatović je dao definisanju i pokretanju Zavičajne zbirke Muzeja grada Novog Sada ali je aktivno bio uključen i u delatnost Matice srpske ali i kasnije po osamostaljenju i preseljenju u sopstvenu zgradu i Galeriji Matice srpske.

Tokom 1955. Godine stupio je na snagu Zakon o upravljanju kulturnoprosvetnim, umetničkim i naučnim ustanovama, te je sekretar Matice srpske Miloš Hadžić izneo predlog sastavljen u duhu tog zakona o uvođenju društvenog upravljanja u Matičinoj biblioteci i Galeriji. Upravnom odboru upućen je predlog da se pri Biblioteci i Galeriji osnuju saveti i da se u skladu s tim urade izmene i dopune pravilnika ovih ustanova. Bio je to samo još jedan korak ka društvenom samoupravljanju kao modelu funkcionisanja socijalističkog društva. Na Trećoj sednici Upravnog odbora Matice srpske održanoj 27. oktobra 1955. Godine donet je dokument: Predlog za reorganizaciju Saveta pri Biblioteci i pri Galeriji Matice srpske i izmene pravilnika obe ustanove. Takođe, imenovani su članovi Saveta Galerije: Boško Petrović, slikar, Rajko Nikolić, direktor Vojvođanskog muzeja, Jovan Soldatović, vajar, Miloš Hadžić, sekretar Matice srpske, Jožef Ač, slikar, Boško K. Petrović, književnik, inž. Vojislav Midić, arhitekta, i Nikola Jakovljević, direktor preduzeća. Izvesno je da je tim imenovanjem Soldatović postao deo uprave i da je kao aktivni učesnik umetničke scene doprineo opredeljenju tadašnjeg upravnika Galerije da savremena umetnost bude zastupljena u radu Galerije.

Preseljenjem Galerije u sopstvenu zgradu na Trgu galerija 1, stekli su se uslovi za profesionalniju, brojniju i celovitiju postavku. Stalna postavka Galerije Matice srpske otvorena je za publiku 1. juna 1958. godine. Prvi i drugi sprat zauzela su dela 18. i 19. veka, po odabiru dr Miodraga Kolarića, Milivoja Nikolajevića i Olge Mikić, dok je savremena umetnost bila izložena u izložbenim prostorijama u prizemlju. Odabir eksponata za „prvu muzejsku postavku savremenog stvaralaštva u Vojvodini” koja je obuhvatla 72 dela uradila je komisija koju su činili: slikari Boško Petrović, Milan Kečić, Jožef Ač i Milivoje Nikolajević i vajar Jovan Soldatović. Izložba je imala za cilj da „prikaže likovne domete i afirmaciju aktuelnih problema u likovnoj umetnosti, ali i kontinuitet umetničkog stvaralaštva autora sa područja Vojvodine”.

U decembru 1970. godineje u Galeriji je priređena „Retrospektivna izložba Jovana Soldatovića“ sa studijskim katalogom. Izložbu je organizovala Galerija savremene likovne umetnosti. Nasuprot velikoj prisutnosti u svakodnevici Galerije Matice srpske i njenim radnim telima u njenoj kolekciji čuva se relativno mali broj Soldatovićevih radova. Pristizali su postepeno, kroz otkupe i njegove darove.

Prvo je, 1955. godine u kolekciju ušlo poprsje izliveno u bronzi Toma Rosandić koja je otkupljena sa samostalne izložbe održane u Novom Sadu iste godine. Kao omaž učitelju ova bista ukazuje na stilsko i umetničko poštovanje lika i dela velikog jugoslovenskog vajara u čijem ateljeu je Soldatović proveo mlade godine. Ova bista bila je deo prve stalne postavke GMS 1958. godine, a od 2017. godine izložena je u okviru Panteona umetnika – grupe skulptura izloženih u stepeništu Galerije koje ukazuju na umetnike kao stubove kulture svakog umetničkog muzeja. Nešto kasnije 1976. godine u okviru obeležavanja 150 godina Matice srpske poručena je bista počasnog predsednika i utemeljivača ideje o osnivanju Muzeuma Matice srpske Save Tekelije. Ona je prvo postavljena u ulaznom holu zajedno sa bistom sekretara Teodora Pavlovića, a danas su obe postavljene na stepeništu koje vodi ka pomenutom Panteonu umetnika. Nekoliko decenija kasnije, 1995. godine Galerija je otkupila figuru u bronzi Branko Radičević izvedenu 1983. godine. Još jedan omaž prošlosti, ovaj put velikom pesniku tragične sudbine, Soldatović je sačuvao lik u jedinstvenoj izvedbi. Druga verija ove skulpture iz 1972. Godine nalazi se na čuvenom Brankovom Stražilovu i u javnom prostoru čuva sećanje na ideje ovog nacionalnog velikana. Pored planskih otkupa nekoliko dela je u kolekciju stiglo kao umetnikov dar. Godine 1998. Soldatović je Galeriji Matice srpske poklonio skulpturu Dvoje iz ciklusa Beleženje čoveka nastalu 1964. godine. Navedenu skulpturu Galerija je kupila sa samostalne izložbe 1964. godine ali je ona kasnije pozajmljena autoru koji je nije vratio već je tri decenije kasnije poklonio ustanovi. Iste godine, Soldatović je poklonio Mapu sa 13 serigrafija sa nazivom Jovan Soldatović – Iskre, izdatu 1997. godine u Sremskim Karlovcima. Ovaj zanimljiv skup njegovih najpoznatijih skulptorskih dela u crtačkoj tehnici važan je za bolje razumevanje suštine njegovog stvaralaštva.

Tokom 1992. godine Soldatović je Galeriji poklonio gipsani model za bistu Save Tekelije izlivenu 1976. godine. Time je sačuvan model sa koga su izlivene biste za Galeriju i Maticu srpsku 1976. godine.

U i ispred zgrade Matice srpske takođe se nalazi nekoliko dela. Dekorativna kompozicija je sastavni deo enterijera nekada antikvarnice, a danas knjižare u prizemlju zgrade. Izvedena kao autentični ukras ambijenta neodvojivi je deo prostora i neuobičajen iskaz Soldatovićevog umetničkog izraza. Ispred zgrade u ulici Matice srpske 1, u aleji velikana značajnih za istoriju Matice srpske postavljenoj 1976. godine u okviru obeležavanja 150 godina od osnivanja, nalazi se i bista Save Tekelije. Ista bista Save Tekelije izlivena je 1997. godine i svečano otkrivena na Svečanosti povodom obeležavanja Dana Galerije i obeležavanja 150 godina Galerije Matice srpske. Zajedno s njom izložena je i bista Teodora Pavlovića, rad Radmile Graovac, otkupljena 1972. godine. O značaju jubileja govorila je Leposava Šelmić, a svečanost je otvorio Boško Petrović, predsednik Matice srpske dok je bistu otkrio Božidar Kovaček, potpredsednik Matice srpske. Ti bliski odnosi između Jovana Soldatovića i Galerije rezultirali su da je tokom devedesetih godina umetnik u Galeriju doneo dve skulpture na čuvanje i nikada se nije vratio po njih. U godini obeležavanja Jubileja, 170. Godina osnivanja odlučeno je da se ispred zgrade Galerije postave dve namenski izlivene skulpture. Izbor je bez mnogo razmišljanja pao na dugo čuvano delo Milan Konjović vajara Jovana Soldatovića.

A kako su nastajale neke od skulptura Jovana Soldatovića?

Mnoge su nastajale u razgovoru sa prijateljima i kolegama, kao što je to bio slučaj sa spomeničkim kompleksom posvećenom nastradalim borcima Šajkaškog odreda u Žablju. Tada je Miroslav Antić u njegovoj neposrednoj blizini, u priči predložio Jovanu Soldatoviću da bi bilo dobro da tri figure izranjaju iz nepregledne vojvođanske ravnice kako bi obeležile prostor u kome se desio fašistički zločin. Tako će ga ljudi zapamtiti. Mnoge sentence izvanrednih zapisa Miroslava Antića takođe su poslužile Jovanu Soldatoviću za nastanak novih dela ali i za i dodatna filozofska tumačenja već gotovih vajarskih radova. Tako su u sinergičnom sazvučju dvojica umetnika, ličnosti od izuzetnog značaja za kulturu Vojvodine, zapravo radili na istom plemenitom zadataku.

Takav je bio i slučaj sa izlivenom skulpturom Milan Konjović koja predstavlja poznatog slikara, ekspresionističkog Maestra boje i doživljaja. Soldatovića skulptura, postavljena ispred Galerije Matice srpske realizovana je u dosluhu sa akademikom Mirom Vuksanovićem koji je zapisom Spomenik kazanom 1996. godine (Vuksanović 2018: 240) u Somboru, pomogao Soldatoviću da na osnovu njega načini dostojan spomenik velikom slikaru. U njemu Vuksanović piše: …ostavivši nepreglednu slikarski užarenu ravnicu, moćnu kako samo zemlja može biti, i pritajenu želju da ga opet sretnemo, na istom mestu, na putu ka njegovoj Galeriji, onako povijenog u ramenima, sa šalom pod grlom, u bronzi, na trgu, kao da još hoda, kao da je u koračaju na trenutak zastao, pa bi se tada videlo koliko je prirodan spomenik što ga je Sombor svom slikaru podigao… Tako se, umesto da je u koračaju svojim Ćelavim somborskim trgom, bronzani Konjović našao ispred obnovljene fasade Galerije Matice srpske kako bi figurativno i simbolički najavio novi izgled Trga Galerija i Parka skulptura u njemu. Na somborski odgovor, nažalost, još uvek se čeka. Uprkos vremenu, sadašnji Trg Galerija novosadski, biće okružen Parkom skulptura unutar koga će se, verujemo, naći još neko delo Jovana Soldatovića. Tako senzitivna skulptura Dvoje ispred Galerije likovne umetnosti Poklon zbirke Rajka Mamuzića, zatim Nadežda Petrović rad vajarke Mire Sandić ispred Spomen zbirke Pavla Beljanskog i skulptura ženskog akta Radmile Graovac ispred zgrade Galerije Matice srpske ne bi bile usamljeni znakovi umetničkog prisustva izvan zidova galerija. Promišljajući o malobrojnom prisustvu skulptura Jovana Soldatovića u kolekciji Galerije Matice srpske zapravo smo spoznali njegov često istican stav o skulpturi u javnom prostoru.

Svako pominjanje Jovana Soldatovića asocira mnoštvo predstava, ikoničnih polidimenzionalnih obličja pored kojih svakodnevno prolazimo i zaustavljamo se u meditaciji. I svako bi mogao sasvim prirodno u sebi da zaključi kako i nema boljih mesta za lociranje Soldatovićevih skulptura od prostora samog, od podneblja koje ih okružuje. Misleći o prostoru (neodređenom) između sfera javnog i intimnog, primećujemo kako nam je danas na mnogim pozicijama narušena vizura prostora. Ne samo u urbanističkom smislu (ne)osmišljavanja sredine kojoj pripadamo, već još više u nameri da se i taj prostor naseli porukama iz domena ideologije dnevnopolitičkog diskursa. Prošlost je i dobar i loš saveznik u ovakvim poslovima. U istoriji se taj fenomen stalno obnavlja i retki su primeri koje možemo izuzeti. Delo Jovana Soldatovića uspeva da se ustroji kao vizuelno obeležje doba u kome je nastalo ali i kao prethodnica nevesele budućnosti oslonjenoj na temeljnim vrednostima područja iz koga je kao umetnik i čovek potekao. Upravo obeležavanjem i podsećanjem na tragične događaje iz prošlosti koje je koristio kao povod za nastanak metafizičkih posveta čovečanstvu, Jovan Soldatović je ispisao testamentarnu poruku svim generacijama. Spomenički kompleksi i skulpture u javnom prostoru postale su sastavni deo prirodnog okruženja upućujući čoveka na univerzalne znakove primordijalne snage. Širina zamišljene ideje se u slučaju Jovana Soldatovića nikada nije zadržavala samo na jednom aspektu umetničkih poduhvata. Samostalno i u grupi/društvu, predan opštem interesu humanističkih nastojanja, ovaj umetnik mogao je da sagledava, osmisli, kreira i realizuje. Danas mnoge od tih ideja izgledaju megalomanske u odnosu na savremene koncepte skulpture u javnom prostoru i to mnogo više zahvaljujući razvoju situacije na terenu u trenutku kada je stvaralački proces autorskog dela izmenio svoj karakter. Baš kao što je i znao da ličnosti koje čine posebnost naše kulture moraju imati spomenik u vidu savremenog umetničkog dela, tako je pretpostavljao i da sve što se desilo pre nego je počeo da stvara, umetnik/vajar može da regeneriše sopstvenim aktom u savremenom kontekstu. Iako su njegovo prepoznatljivo stilsko delanje neki poredili sa čuvenim svetskim vajarima Soldatović je duboko osećao da se umetnik postaje jedino kada se uzima sa svog izvorišta, bilo da se radi o prethodnicima ili markiranju zavičajnih uticaja, u sazvučju sa prirodom. Može biti da je, delom zbog širine i monumentalnosti Soldatovićevog dela, njegovih radova malo u kolekciji Galerije Matice srpske. Ili je možda ta činjenica statistička deformacija zahvaljujući kojoj ističemo sasvim suprotne karakteristike njegovog dela. Aktivan u mnogim ustanovama i institucijama kulture, prisutan i kao društveni pregalac i kao umetnik istovremeno, činio je za umetnost toliko da i danas gledamo u njegova dela kao u simbole naše kulture. Tako se ovom prilikom prisećamo još jednog jubileja vezanog za Soldatovićevo ime. 1971. godine, pre pola veka postavljena je u Novom Sadu na keju monumentalna skulptura Porodica kao spomenik tragično nastradalim žrtvama zloglasne Racije 1942. godine. I neodređuje njenu monumentalnost samo veličina izvedenih figura. Koncentrisanost vertikalnih znamenja, ponegde perforiranih i smeštenih ispred broda Petrovaradinske tvrđave kao uspravni zastor, zapravo je opominjujuća scenografija za tragični istorijski komad. Dunavska horizontala, kao vizuelni oponent trajanja i protoka vremena uči nas, da računajući koliko je godina prošlo od zločina možemo naučiti da pamtimo. Pamćenje je i vizuelna stvar koja može biti materijalizovana u umetničkom delu osmišljenom za tu svrhu. Vizuelni indentitet pogroma oličen je u delu Porodica Jovana Soldatovića gotovo osamdeset godina od novosadske Racije i 50 godina od nastanka spomenika. Sledeće godine navršiće se 60 godina od kada je realizovan i postavljen spomenik palim borcima šajkaškog partizanskog odreda kod Žablja. I ovaj spomenik kao i Porodica potvrđuje čuvenu vertikalu idejnog rešenja i uzdizanje čovekolikih vitkih divova na blagom uzvišenju (tumulusu), u stavu slobodnom, dva zajedno i jedan izdvojen sa raširenim rukama. Šajkaški ljudi znamenitog kraja simbolišu slobodnog čoveka, ali i umetnika koji svojim delom u vremenu uporno svedoči čovekovom zaboravu.

U tekstu nedavno preminulog istoričara umetnosti Bele Durancija pod naslovom Ruke vajara u monografiji o Jovanu Soldatoviću spomenute su skulpture u Novom Sadu u trenutku kada se vajar doseljava u grad koji postaje centar Dunavske banovine. Verovatno nije mogao, tada desetogodišnjak da pretpostavi da će ovaj grad zahvaljujući Jovinoj ogromnoj stvaralačkoj energiji i sposobnosti, (kada njemu dođe vreme) biti naseljen velikim brojem njegovih skulptura. Spomenuta je i arhitektura/zgrada Dunavske banovine, delo čuvenog Dragiše Brašovana, Radnički dom čija je gradnja završena 1931. godine, zbog činjenice da je Soldatović bio isprva upisan na studije arhitekture, u vremenu kada je skulptura bila sastavni deo arhitekture. Ako nastavimo niz vajarskih belega novosadskih iz prošlosti, do Soldatovića, imaćemo pred očima predstave Gvozdenog čoveka, premeštenog sa stare na adaptiranu zgradu, u posebnu nišu, malo pomerenog u odnosu na Meštrovićevog Svetozara Miletića postavljenog 1939. Godine na Trgu Slobode. Simbol Novog Sada za vreme okupacije je po nalogu tadašnjih vlasti razmontirao vajar Karolj Baranji. Vajarsku školu koju je Baranji vodio za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu pohađao je i Soldatović zajedno sa slikarom Boškom Petrovićem, Radmilom Ris (kasnije Graovac) i drugim mladim umetnicima.

Iz dronovske perspektive nadgledao je onda, kao i danas, grad Novi Sad poletni Merkur/Hermes, rad znamenitog vajara Đorđa Jovanovića iznad novopodignute kupole Srpske banke. Tu, na novosadskim fasadama su bili secesionistički reljefi Mihalja Kare, budimpeštanskog vajara i grafičara, a oku mladog gimnazijalca, piše Duranci, sigurno nije promakla monumentalna skulptura Radnika/Tubalkaina, Tome Rosandića na trostepenoj konzoli Radničkog doma (kasnije njegovog profesora) čiji romantizovano bronzano poprsje će Soldatović pokloniti Galeriji Matice srpske. U tom krugu, unutar modernističkog centra, nalazi se i galerija Belart. U neposrednoj blizini, u Dunavskom parku, nakon što pređete uglačane ulomke nadgrobnih jermenskih spomenika, videćete najinteraktivniju Soldatovićevu bronzu patiniranu dodirima dece i prisnošću ljudi. Talentovani srpski slikar i pesnik Đura Jakšić, čvornovato ukorenjeni sa paletom u ruci, ima i svog skadarlijskog dvojnika u Beogradu. Danas, u nastavku nabrajanja skulptorskih radova nakon vremena Soldatovićevog, na novosadskim ulicama i trgovima zapazićete radove Mladena Marinkova, Slobodana Bodulića, Lasla Silađija, Save Halugina, Aleksandra Zarina, Stevana Filipovića, Zorana Ivanovića, Luke Kulića i drugih. Sve one će svedočiti o naročitoj novosadsko-vajarskoj tradiciji čije se obličje konstantno transformiše pod snažnim uticajem savremenih društvenih procesa. Konačno, moglo bi se zaključiti da smo izlivanjem i postavljanjem skulpture Milana Konjovića u javni prostor ispunili jedan zavet Jovana Soldatovića. Velikom somborskom slikaru dali smo prostorni okvir, stavili ga u dijalog sa prolaznicima i time ispunili ulogu skulpture upravo onako kako je Soldatović verovao da treba da ima. Izbavili smo je iz depoa, iz skučenih muzejskih zidova i udahnuli novi život istovremeno Konjoviću i Soldatoviću. Podstaknuti jubilejom stogodišnjice Soldatovićevog rođenja, a u susret obeležavanju 175. Godina trajanja Galerije Matice srpske planiramo da izlijemo i skulpturu Dvoje iz ciklusa Beleženje Čoveka koja se čuva u kolekciji u gipsanoj verziji. Time ćemo, kao i mnogo puta do sada u istoriji Galerije Matice srpske preklopiti proslavu institucionalnog jubileja i stvaralaštva Jovana Soldatovića. Pokušaćemo i njoj da nađemo prikladno mesto na otvorenom – u vrtu Galerije ili Parku ispred nje kako bi i ovaj put ispunili njegovo uverenje o tome kako je skulpturama mesto u prostoru, u ljudskoj blizini.