U fokusu: Zoran Vučković, Predanost, 2004. – Галерија Матице српске

Zoran Vučković

Predanost, 2004.

bronza, zlatna folija, H: 62 cm

Rani septembar preplavljuje novosadske ulice, boji atmosferu grada i vraća nas u ritam svakodnevice. Za ovaj mesec smo zato za rubriku U fokusu i za Sobu za prepuštanje izabrali skulpturu savremenog umetnika Zorana Vučkovića Predanost upotpunjujući ugođaj rutine koju živimo.

Emanuel Levinas, veliki francuski filozof, govorio je o egzistenciji, biću i životu ističući ljudsko lice kao osnovu našeg sveta. Čovek preko lica spoznaje sve ono što on lično nije, što nije njegovo Ja. Naš lik je osnova prepoznavanja i identifikovanja nas samih, našeg iskustva i života. Žan Pol Sartr govoreći kako su pakao Drugi, koegzistirajući sa nama, određuju nas, definišu i samim tim stavljaju granice i limitiraju slobodu. Levinas upravo u tome prepoznaje ključ za razumevanje sveta. Lice, kao mesto našeg Ja ostvaruje prostor za sve naše teskobe, radosti, geste, interakcije i kao takvo gradi naš svet.

Vučkovićeva bronzana skulptura predstavlja žensku bistu, dinamično nagnutu gornjim delom tela ka zemlji. Pri odsustvu ruku ona odiše težinom i robusnošću. Na prvi pogled, neminovna karakteristika skulpture ističe podeljenost na dve celine, uvezane fino izmodeliranom trakom koja povezuje čitavu kompoziciju. Unutrašnjost skulpture, zbog svoje rascepljenosti umetnik oblaže zlatnom folijom dodajući joj estetsku autentičnost. Dominantna tamna boja prekriva bronzanu skulpturu, te sledno prati ostale elemente dela stvarajući utisak težine egzistencije. Izrazit kontrast biste, teskobnost i položaj tela, a sa druge strane ležerna i rasterećena forma, dočaravaju dinamiku čitavog dela.

Vučkovićeva skulptura, ukoliko obratimo pažnju, nema lice, ostaje neidentifikovana, dok govorom tela i likovnim jezikom prenosi podeljenost, raskol između dva dela, onog Ja i onog šta to Ja treba da bude u svetu, u zajednici, među ljudima. Ocrtani mišići i kosti figure ukazuju na zgrčenost, ali i snagu kojom se figura suprotstavlja. Iako je lice na Vučkovićevoj skulpturi u odsustvu, sam torzo govori o stanju i emocijama koje delo prenosi. Predanost kao naziv i kao kruna ovog dela čitavom svojom poetikom i likovnim izrazom govori o predanosti kao poruci i kao egzistencijalnom stanju nas samih. Govori o granicama pucanja i sastavljanja našeg Ja, koje možemo protumačiti kroz rascep tela i tkanine koja tanano povezuje ovaj egzistencijalni momenat, a koji umetnik harmonično predstavlja kroz skulpturu.

O umetniku

Zoran Vučković (Niš, 1951)

Diplomirao je na Fakultetu muzičkih umetnosti (odsek viola) u Beogradu 1974, a 1977. godine odlazi u Italiju. U Milanu je studirao solo pevanje na Konzervatorijumu i u isto vreme vodio je kamerni orkestar „Anđelikum” iz Milana i „Petra Arena” u Veroni. Profesionalno se bavi muzikom, a pasionirano poezijom, vajarstvom i skulpturom u maniru retoričke sintakse postmodernizma, u nastojanju da izrazi kompleksnost individualne ideje stvaralaštva.

Goran Vujkov, muzejski edukator

Зоран Вучковић

Преданост, 2004.

бронза, златна фолија, H: 62 cm

Рани септембар преплављује новосадске улице, боји атмосферу града и враћа нас у ритам свакодневице. За овај месец смо зато за рубрику У фокусу и за Собу за препуштање изабрали скулптуру савременог уметника Зорана Вучковића Преданост употпуњујући угођај рутине коју живимо.

Емануел Левинас, велики француски филозоф, говорио је о егзистенцији, бићу и животу истичући људско лице као основу нашег света. Човек преко лица спознаје све оно што он лично није, што није његово Ја. Наш лик је основа препознавања и идентификовања нас самих, нашег искуства и живота. Жан Пол Сартр говорећи како су пакао Други, коегзистирајући са нама, одређују нас, дефинишу и самим тим стављају границе и лимитирају слободу. Левинас управо у томе препознаје кључ за разумевање света. Лице, као место нашег Ја остварује простор за све наше тескобе, радости, гесте, интеракције и као такво гради наш свет.

Вучковићева бронзана скулптура представља женску бисту, динамично нагнуту горњим делом тела ка земљи. При одсуству руку она одише тежином и робусношћу. На први поглед, неминовна карактеристика скулптуре истиче подељеност на две целине, увезане фино измоделираном траком која повезује читаву композицију. Унутрашњост скулптуре, због своје расцепљености уметник облаже златном фолијом додајући јој естетску аутентичност. Доминантна тамна боја прекрива бронзану скулптуру, те следно прати остале елементе дела стварајући утисак тежине егзистенције. Изразит контраст бисте, тескобност и положај тела, а са друге стране лежерна и растерећена форма, дочаравају динамику читавог дела.

Вучковићева скулптура, уколико обратимо пажњу, нема лице, остаје неидентификована, док говором тела и ликовним језиком преноси подељеност, раскол између два дела, оног Ја и оног шта то Ја треба да буде у свету, у заједници, међу људима. Оцртани мишићи и кости фигуре указују на згрченост, али и снагу којом се фигура супротставља. Иако је лице на Вучковићевој скулптури у одсуству, сам торзо говори о стању и емоцијама које дело преноси. Преданост као назив и као круна овог дела читавом својом поетиком и ликовним изразом говори о преданости као поруци и као егзистенцијалном стању нас самих. Говори о границама пуцања и састављања нашег Ја, које можемо протумачити кроз расцеп тела и тканине која танано повезује овај егзистенцијални моменат, а који уметник хармонично представља кроз скулптуру.

О уметнику

Зоран Вучковић (Ниш, 1951)

Дипломирао је на Факултету музичких уметности (одсек виола) у Београду 1974, а 1977. године одлази у Италију. У Милану је студирао соло певање на Конзерваторијуму и у исто време водио је камерни оркестар „Анђеликум” из Милана и „Петра Арена” у Верони. Професионално се бави музиком, а пасионирано поезијом, вајарством и скулптуром у маниру реторичке синтаксе постмодернизма, у настојању да изрази комплексност индивидуалне идеје стваралаштва.

Горан Вујков, музејски едукатор