Aksentije Marodić, Amor, 1866.

I bogovi su katkad smrtnici…

Ja sam antički bog ljubavi, želje i požude, makar su me takvog doživljavali smrtnici. Još od početka vremena preuzimao sam oblike mnoge. Ni sam ne znam više koji sam od njih. Previše vremena je proteklo od tad. Stari Grci su me zvali Eros, Rimljani pak Amor i Kupid. Jedan od najstarijih pesnika Hesiod u svojoj Teogoniji, čak 700 godina pre Hrista, zabeležio je da sam primordijalno božanstvo, drevna sila spajanja koja nastaje iz samog Haosa i Niks, boginje noći. Blago se sećam tih početaka, svet je bio drugačije mesto. Iz moje ljubavi su se iz istog odvojili pramajka Geja, vama smrtnicima poznata kao Zemlja, i Uran, poznatiji kao Nebo. Od tada sve počinje i čitava pokoljenja bogova strepe pred zlatnim krilima moje veličanstvenosti. LJubav je neizbežna, kažu, nju nije izbegao ni sam Zevs, bog Olimpa. Tokom klasičnog perioda antičke Helade, smatran sam i sinom Afrodite i Aresa, Venere i Marsa, boginjama lepote i ljubavi, odnosno bogova rata. Čini se da se ništa nije promenilo – gde se pojavi ljubav, odmah nastupa rat i obrnuto, rat je borba za ljubav.

Kao dečak, sećam se da sam trčao za majkom Afroditom, oduvek nosivši strele i luk. Nestašnog karaktera, uzbuđivao me je zanos i patnja smrtnika onog momenta kada efekti mojih strela pogode njihova srca. LJubav je bolna i teška, to svaki smrtnik mora da spozna, ali valjda je zbog toga vredno boriti se. To sam naučio i od majke i oca.

Verujem da se i vi pitate kao i brojni drugi pre vas, da li postoji jedna ljubav, prava ljubav, da li je ista, da li se menja, kako i zašto? Možda sada razumete zašto um smrtnika nije u stanju da pojmi potpunu prirodu Erosa? Platon, veliki mislilac među smrtnicima, zabeležio je Pausanijinu besedu, na jednoj od večernjih gozbi. Pronicljivi Pausanija zborio je kako postoje dva Erosa, jedan uzvišeni, nebeski i jedan pandemoski, zemaljski. Oni koji su svoju prirodu uskladili zemaljskom Erosu, težili su telu i kratkotrajnim lepotama ljubavi, dok drugi prepoznavši nebeskog Erosa kao svog vođu, zaljubljivali su se u duše smrtnika, težeći večnosti. LJubav je mnogostruka, teško joj je uhvatiti nit, a Eros uvek je nevidljiv, tek katkad primetite zlatna krila i strujanje vazduha od odapinjanja strela. Svako ima svoju priču o ljubavi.

Moja počinje onog trenutka kada sam ugledao Psihu, najmlađu i najlepšu među sestrama. Bejah poslat od strane ljubomorne majke Afrodite da se osvetim njoj i smrtnicima koji su podrugljivo poredili njenu lepotu sa boginjom.

Predanje navodi: „Ugledavši lik Psihe, Amor se tog trena zaljubio. Psiha, retka među smrtnicama nije mogla da vidi lik boga ljubavi, nevidljivog i neprimetnog, kakva je i ljubav sama. Nagovarana i zastrašivana od strane sujetnih sestara, Psiha se usudila u noći da krišom pogled u najlepšeg među bogovima, što dovede do nepoštovanja božanskih zahteva. Kako bi dokazala svoju ljubav i vrline, draga Psiha je iskušana od strane Afrodite i drugih bogova, obilazivši ceo svet, došla je do samog podzemlja. Nakon brojnih pustolovina u potrazi za izgubljenim neverstvom, bogovi Olimpa priredili su veliku gozbu i venčanje smrtnice Psihe i boga Amora.“

Mnoge nelagode i iskušenja ispitivale su Psihu, u nastojanju da pokaže svoju istrajnost u ljubavi. Svaka ljubav ima svoju putanju, trnovit put koji mora da istraje, da se dokaže. Čak i sami bogovi ponekad bivaju zavedeni uticajima ljubavi, pa i sam bog ljubavi. Ali, ljubavi je mnogo koliko i srca smrtnika, ovo je bila moja priča. Pitanje je: koja je vaša?

O delu

Slika Amor nastala je 1866. godine za vreme Marodićevih studija na Akademiji likovnih umetnosti u Beču. Pored toga što slika svedoči o vremenu Marodićevog učenja i umetničkog formiranja, ona je i odraz ličnih afiniteta umetnika. Po povratku u zavičaj Marodić je, kao i većina srpskih umetnika, svoj rad oblikovao u skladu s potrebama sredine i zahtevima naručilaca, unoseći znanja i novine koje je stekao u evropskim centrima kroz obrazovanje i kontakt s remek-delima evropskih klasičnih majstora. Kopirajući delo Gvida Renija savladavao je govor baroka kao intelektualne i čulne umetnosti, kao i mogućnosti maštovitog spajanja ideja i simboličnog i alegorijskog iskazivanja poruka kroz umetničko delo. Slikom dominira figura nagog Amora koji stoji na kamenom postamentu na kojem je ispisano AMOR. Predstavljen je kao zamišljen, zlatokosi dečak sa raširenim krilima, u stavu kontraposta. U desnoj ruci prislonjenoj na grudi drži strelu, a u levoj luk kojim se oslanja na postament. Iza leđa se vidi deo tobolca čiji je gornji deo zaklonjen telom i krilima čime ne dozvoljava posmatraču da vidi koliko još strela u tobolcu ima. Blaženi pogled uperen ka nebeskim visinama i svetlost koja isijava iz plave pozadine predstavi Amora daju i sakralnu dimenziju. Ovakvim prikazom ideja o ljubavi, koju simbolizuje Amor u rimskoj mitologiji, se usložnjava. Umetnik spaja ideju svete i profane ljubavi, čime izražava i zamisao o ljubavi kao snažnoj sponi između duše i apsolutnog.

Ovakva predstava ljubavi potiče od neoplatonističke tradicije misli koja je svoje uticaje transformasala od srednjeg veka do renesanse. Marsilio Fićino, renesansni filozof, na temeljima tih ideja postavio je ljubav kao sveopštu kreakciju sveta, koja korespondira između zemaljskog i nebeskog sveta, dok čovek (L’uomo universale) je u središtu. Čoveku stoga pripada sakralna funkcija kreatora sveta u službi ljubavi.

Slikar Aksentije Marodić

Aksentije Marodić smatra se jednim od najznačajnijih srpskih slikara u 19. veku, a predstavnik je romantizma i akademizma u srpskom slikarstvu. Tokom druge polovine 19. veka imao je značajnu ulogu u razvoju srpske kulture i umetnosti i aktivno se zalagao za napredak srpskog društva svojim političkim i kulturnim angažmanom. Prve slikarske pouke i tehničko znanje, stekao je u radionici Petra Pilića u Senti, da bi potom svoja znanja proširio poukama stečenim kod slikara Nikole Aleksića koji je u to vreme boravio u Karlovu (danas Novo Miloševo). U tom periodu upoznao je i slikara Novaka Radonića koji mu postaje dobar prijatelj, čiji su ga podsticaji, ohrabrenja i pohvale usmerili ka daljem slikarskom obrazovanju. Poput drugih talentovanih srpskih umetnika 1862. godine upisao je Akademiju likovnih umetnosti u Beču koju je završio 1866. godine.

Po završetku studija u više navrata je putovao u Veneciju, Rim i Napulj. Studijska putovanja po Italiji bila su za srpske umetnike veoma značajna jer su im omogućavala direktan kontakt sa delima evropskih majstora čime su obogaćivali i proširivali stečena slikarska znanja i upoznavali se sa evropskom kulturom. Aksentije Marodić bavio se pored slikarstva i teorijskim radom koji se može pratiti kroz pisanje kritičkih osvrta o nacionalnoj umetnosti, koji su objavljivani u časopisima Zastava i Javor. Poučen znanjima sa Bečke likovne akademije i evropskim putovanjima, Marodić je oslikao velik broj studija inspirisanih tradicionalnim i klasičnim motivima srednjeg veka i renesanse, kao što su Studija muške glave (1866), Studija muške glave sa šlemom (1865), Glava renesansnog čoveka (1866), Čovek sa kolirom (1866) i drugi.

Nakon završenih slikarskih studija i putovanja posvetio se slikanju ikonostasa i portreta. Prvi veći posao na polju crkvene umetnosti bio je oslikavanje ikonostasa za manastirsku crkvu u Kovilju (1870‒1875) koji skoro u celini predstavlja kopije poznatih dela italijanske renesanse i manirizma. Nakon koviljskog, dovršio je ikonostas u Ilandži (1880) koji je započeo Novak Radonić, a potom se posvetio portretisanju. Među portetima koje je radio po narudžbinama značajno mesto zauzimaju portreti dobrotvora i časnika Matice srpske.

Prvi Marodićev rad za Maticu srpsku bio je izrada nacrta za spomen-medalju povodom stogodišnjice rođenja Save Tekelije, koju je 1861. godine izdala Matica srpska. Za redovnog člana Matice srpske izabran je 1880, a za člana Književnog odeljenja Matice srpske 1883. godine.

Goran Vujkov, muzejski edukator

И богови су каткад смртници…

Ја сам антички бог љубави, жеље и пожуде, макар су ме таквог доживљавали смртници. Још од почетка времена преузимао сам облике многе. Ни сам не знам више који сам од њих. Превише времена је протекло од тад. Стари Грци су ме звали Ерос, Римљани пак Амор и Купид. Један од најстаријих песника Хесиод у својој Теогонији, чак 700 година пре Христа, забележио је да сам примордијално божанство, древна сила спајања која настаје из самог Хаоса и Никс, богиње ноћи. Благо се сећам тих почетака, свет је био другачије место. Из моје љубави су се из истог одвојили прамајка Геја, вама смртницима позната као Земља, и Уран, познатији као Небо. Од тада све почиње и читава покољења богова стрепe пред златним крилима моје величанствености. Љубав је неизбежна, кажу, њу није избегао ни сам Зевс, бог Олимпа. Током класичног периода античке Хеладе, сматран сам и сином Афродите и Ареса, Венере и Марса, богињама лепоте и љубави, односно богова рата. Чини се да се ништа није променило – где се појави љубав, одмах наступа рат и обрнуто, рат је борба за љубав.

Као дечак, сећам се да сам трчао за мајком Афродитом, одувек носивши стреле и лук. Несташног карактера, узбуђивао ме је занос и патња смртника оног момента када ефекти мојих стрела погоде њихова срца. Љубав је болна и тешка, то сваки смртник мора да спозна, али ваљда је због тога вредно борити се. То сам научио и од мајке и оца.

Верујем да се и ви питате као и бројни други пре вас, да ли постоји једна љубав, права љубав, да ли је иста, да ли се мења, како и зашто? Можда сада разумете зашто ум смртника није у стању да појми потпуну природу Ероса? Платон, велики мислилац међу смртницима, забележио је Паусанијину беседу, на једној од вечерњих гозби. Проницљиви Паусанија зборио је како постоје два Ероса, један узвишени, небески и један пандемоски, земаљски. Они који су своју природу ускладили земаљском Еросу, тежили су телу и краткотрајним лепотама љубави, док други препознавши небеског Ероса као свог вођу, заљубљивали су се у душе смртника, тежећи вечности. Љубав је многострука, тешко јој је ухватити нит, а Ерос увек је невидљив, тек каткад приметите златна крила и струјање ваздуха од одапињања стрела. Свако има своју причу о љубави.

Моја почиње оног тренутка када сам угледао Психу, најмлађу и најлепшу међу сестрама. Бејах послат од стране љубоморне мајке Афродите да се осветим њој и смртницима који су подругљиво поредили њену лепоту са богињом.

Предање наводи: „Угледавши лик Психе, Амор се тог трена заљубио. Психа, ретка међу смртницама није могла да види лик бога љубави, невидљивог и неприметног, каква је и љубав сама. Наговарана и застрашивана од стране сујетних сестара, Психа се усудила у ноћи да кришом поглед у најлепшег међу боговима, што доведе до непоштовања божанских захтева. Како би доказала своју љубав и врлине, драга Психа је искушана од стране Афродите и других богова, обилазивши цео свет, дошла је до самог подземља. Након бројних пустоловина у потрази за изгубљеним неверством, богови Олимпа приредили су велику гозбу и венчање смртнице Психе и бога Амора.“

Многе нелагоде и искушења испитивале су Психу, у настојању да покаже своју истрајност у љубави. Свака љубав има своју путању, трновит пут који мора да истраје, да се докаже. Чак и сами богови понекад бивају заведени утицајима љубави, па и сам бог љубави. Али, љубави је много колико и срца смртника, ово је била моја прича. Питање је: која је ваша?

О делу

Слика Амор настала је 1866. године за време Мародићевих студија на Академији ликовних уметности у Бечу. Поред тога што слика сведочи о времену Мародићевог учења и уметничког формирања, она је и одраз личних афинитета уметника. По повратку у завичај Мародић је, као и већина српских уметника, свој рад обликовао у складу с потребама средине и захтевима наручилаца, уносећи знања и новине које је стекао у европским центрима кроз образовање и контакт с ремек-делима европских класичних мајстора. Копирајући дело Гвида Ренија савладавао је говор барока као интелектуалне и чулне уметности, као и могућности маштовитог спајања идеја и симболичног и алегоријског исказивања порука кроз уметничко дело. Сликом доминира фигура нагог Амора који стоји на каменом постаменту на којем је исписанo AMOR. Представљен је као замишљен, златокоси дечак са раширеним крилима, у ставу контрапоста. У десној руци прислоњеној на груди држи стрелу, а у левој лук којим се ослања на постамент. Иза леђа се види део тоболца чији је горњи део заклоњен телом и крилима чиме не дозвољава посматрачу да види колико још стрела у тоболцу има. Блажени поглед уперен ка небеским висинама и светлост која исијава из плаве позадине представи Амора дају и сакралну димензију. Оваквим приказом идеја о љубави, коју симболизује Амор у римској митологији, се усложњава. Уметник спаја идеју свете и профане љубави, чиме изражава и замисао о љубави као снажној спони између душе и апсолутног.

Oваква представа љубави потиче од неоплатонистичке традиције мисли која je своје утицаје трансформасала од средњег века до ренесансе. Марсилио Фићино, ренесансни филозоф, на темељима тих идеја поставио је љубав као свеопшту креакцију света, која кореспондира између земаљског и небеског света, док човек (L’uomo universale) је у средишту. Човеку стога припада сакрална функција креатора света у служби љубави.

Сликар Аксентије Мародић

Аксентије Мародић сматра се једним од најзначајнијих српских сликара у 19. веку, а представник је романтизма и академизма у српском сликарству. Током друге половине 19. века имао је значајну улогу у развоју српске културе и уметности и активно се залагао за напредак српског друштва својим политичким и културним ангажманом. Прве сликарске поуке и техничко знање, стекао је у радионици Петра Пилића у Сенти, да би потом своја знања проширио поукама стеченим код сликара Николе Алексића који је у то време боравио у Карлову (данас Ново Милошево). У том периоду упознао је и сликара Новака Радонића који му постаје добар пријатељ, чији су га подстицаји, охрабрења и похвале усмерили ка даљем сликарском образовању. Попут других талентованих српских уметника 1862. године уписао је Академију ликовних уметности у Бечу коју је завршио 1866. године.

По завршетку студија у више наврата је путовао у Венецију, Рим и Напуљ. Студијска путовања по Италији била су за српске уметнике веома значајна јер су им омогућавала директан контакт са делима европских мајстора чиме су обогаћивали и проширивали стечена сликарска знања и упознавали се са европском културом. Аксентије Мародић бавио се поред сликарства и теоријским радом који се може пратити кроз писање критичких осврта о националној уметности, који су објављивани у часописима Застава и Јавор. Поучен знањима са Бечке ликовне академије и европским путовањима, Мародић је осликао велик број студија инспирисаних традиционалним и класичним мотивима средњег века и ренесансе, као што су Студија мушке главе (1866), Студија мушке главе са шлемом (1865), Глава ренесансног човека (1866), Човек са колиром (1866) и други.

Након завршених сликарских студија и путовања посветио се сликању иконостаса и портрета. Први већи посао на пољу црквене уметности био је осликавање иконостаса за манастирску цркву у Ковиљу (1870‒1875) који скоро у целини представља копије познатих дела италијанске ренесансе и маниризма. Након ковиљског, довршио је иконостас у Иланџи (1880) који је започео Новак Радонић, а потом се посветио портретисању. Међу портетима које је радио по наруџбинама значајно место заузимају портрети добротвора и часника Матице српске.

Први Мародићев рад за Матицу српску био је израда нацрта за спомен-медаљу поводом стогодишњице рођења Саве Текелије, коју је 1861. године издала Матица српска. За редовног члана Матице српске изабран је 1880, а за члана Књижевног одељења Матице српске 1883. године.

Горан Вујков, музејски едукатор

U fokusu

У фокусу

Аксентије Мародић, Амор, 1866.