Ivanka Acin, Muški torzo i Ženski torzo, posle 1950. godine

Vrednost skulptura Ivanke Acin se ogleda u njenoj veštini da uz pomoć figure tela i izraza lica prikaže finu psihologiju i unutrašnja zbivanja čoveka. Pri tome ona se nije služila prenaglašenom ekspresijom i eksplikacijom, nego se kroz širok spektar emotivnih gestova na skulpturama primećuje suzdržanost i suptilnost. Pored emocija opisanih telesnom retorikom, na njenim skulpturama primećuje se stalno jedinstvo teme i forme, koje se međusobno prepliću i nadopunjuju. Radni modeli, skice i kalupi mogu se razumeti kao dokument o nastajanju skulpture. Radovi Torzo muškarca i Torzo žene izvajani nakon 1950. godine potkrepljuju pomenuti interes umetnice za telo, a rađeni kao skice za skulpturu Talasi II. Poluležeći aktovi izvedeni su u non finito (nedovršenoj) formi kojom umetnica ističe dva uzajamna aspekta skulpture, sirovu materijalnost i prećutnu, neopipljivu duhovnost. Neprikazani delovi ruku i nogu igraju ulogu anticipacije pokreta i atmosfere kojom skulpture odišu. Asocijativnost skulpture navodi nas na propitivanje granica tela i intertelesnih praksi u kojim se nalazimo.

Tema ljubavnog zanosa bila je velika inspiracija brojnim umetnicima u prošlosti i one su imale mitološku, simboličku, alegorijsku ili naturalističku funkciju predstave datog odnosa. Moris Merlo-Ponti ističe da je seksualna praksa forma neverbalnog telesnog jezika kojim se multisenzorno komunicira sa Drugima. Ono se nalazi na granici između vidljivog i nevidljivog, čini bogatstvo značenja koje se ne može do kraja preneti verbalno, nego taktilno, vizuelno i u krajnjem podrazumeva učešće svih čula i intelekta. LJubavni zanos stoga kroji mrežu zajedničkog iskustva, ostaje autentičan i ličan samo za one čije je iskustvo. Takvu vrstu iskustva društveno prepoznajemo između ostalog i kao ljubav.

Kao što znamo, definicija ljubavi postoji onoliko koliko i ljudi na svetu, ona se stalno menja i neretko je u sferama iracionalnosti. Stoga, prikaz(i) ljubavi na skulpturama Ivanke Acin mogu se „iščitati“ u nemim pogledima, nedovršenim prikazima nogu i ruku koje čine telesnu retoriku ljubavnog odnosa, netipičnim položajima figura, ali i u našim anticipacijama koje donosimo sa sobom dok posmatramo skulpture u vizuelnoj interakciji.

Šta ljubav jeste i kako je prepoznati, ispostavlja se kao večito nedovršen zadatak, čije razumevanje pronalazimo na granicama kultura, praksi, iskustava i uverenja. Posmatranjem ovih skulptura u namenski adaptiranom muzejskom prostoru, treba da vas podstakne na prepuštanje i razmišljanje kako doživljavate ljubav i gde je sve možete pronaći.

O umetnici

Ivanka Acin Petrović se rodila i odrastala u Novom Sadu. Svoju prvu fascinaciju skulpturom i formom pronašla je u obućarskom zanatu svog oca Svetozara, koji je „milovao“ drvene kalupe za cipele. Ivankin rani interes za formu istrajao je tokom njenog odrastanja, te upisuje odsek za vajarstvo u klasi profesora Ilije Kolarovića. NJeno razumevanje i interesovanje za skulpturu kretalo se od akademizma do naturalizma, gde je najviše izrađivala reljefe, biste i figure u pokretu. Skulpture je izrađivala u ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi do svoje osamdesete godine, a najviše je radila u drvetu (orah, kruška, maslina) što se posebno odražava na njenu reljefnu skulpturu. Imala je nekoliko samostalnih izložbi, kao i brojne grupne izložbe koje su se održale u zemlji i regionu.

Na osnovu tema i umetničkog jezika, rad Ivanke Acin srodan je radovima novosadskih umetnika druge polovine XX veka, koji su težili stilizaciji i realističnom izrazu. U vremenu primene betona, čelika, stakla i drugih nekonvencionalnih skulptorskih materijala, Ivanka Acin je u svom radu ostala pri tradicionalnoj estetici: koristila je zatvorenu formu i tradicionalni materijal (gips, drvo i glinu), a njena umetnost je uvek bila predstavljačka, sa figurom čoveka kao centralnom temom. Vezanost za senzibilitet skulptorskog izraza bilo je od izuzetne važnosti za umetnicu. Stoga je antropomorfizam kao centralni fokus njenog rada oličen u alegorijskim i naturalističkim temama koje osetljivo, ali uverljivo prenose misao i poruku.

Msr Goran Vujkov, muzejski edukator

Вредност скулптура Иванке Ацин се огледа у њеној вештини да уз помоћ фигуре тела и израза лица прикаже фину психологију и унутрашња збивања човека. При томе она се није служила пренаглашеном експресијом и експликацијом, него се кроз широк спектар емотивних гестова на скулптурама примећује суздржаност и суптилност. Поред емоција описаних телесном реториком, на њеним скулптурама примећује се стално јединство теме и форме, које се међусобно преплићу и надопуњују. Радни модели, скице и калупи могу се разумети као документ о настајању скулптуре. Радови Торзо мушкарца и Торзо жене извајани након 1950. године поткрепљују поменути интерес уметнице за тело, а рађени као скице за скулптуру Таласи II. Полулежећи актови изведени су у non finito (недовршеној) форми којом уметница истиче два узајамна аспекта скулптуре, сирову материјалност и прећутну, неопипљиву духовност. Неприказани делови руку и ногу играју улогу антиципације покрета и атмосфере којом скулптуре одишу. Асоцијативност скулптуре наводи нас на пропитивање граница тела и интертелесних пракси у којим се налазимо.

Тема љубавног заноса била је велика инспирација бројним уметницима у прошлости и оне су имале митолошку, симболичку, алегоријску или натуралистичку функцију представе датог односа. Морис Мерло-Понти истиче да је сексуална пракса форма невербалног телесног језика којим се мултисензорно комуницира са Другима. Оно се налази на граници између видљивог и невидљивог, чини богатство значења које се не може до краја пренети вербално, него тактилно, визуелно и у крајњем подразумева учешће свих чула и интелекта. Љубавни занос стога кроји мрежу заједничког искуства, остаје аутентичан и личан само за оне чије је искуство. Такву врсту искуства друштвено препознајемо између осталог и као љубав.

Као што знамо, дефиниција љубави постоји онолико колико и људи на свету, она се стално мења и неретко је у сферама ирационалности. Стога, приказ(и) љубави на скулптурама Иванке Ацин могу се „ишчитати“ у немим погледима, недовршеним приказима ногу и руку које чине телесну реторику љубавног односа, нетипичним положајима фигура, али и у нашим антиципацијама које доносимо са собом док посматрамо скулптуре у визуелној интеракцији.

Шта љубав јесте и како је препознати, испоставља се као вечито недовршен задатак, чије разумевање проналазимо на границама култура, пракси, искустава и уверења. Посматрањем ових скулптура у наменски адаптираном музејском простору, треба да вас подстакне на препуштање и размишљање како доживљавате љубав и где је све можете пронаћи.

О уметници

Иванка Ацин Петровић се родила и одрастала у Новом Саду. Своју прву фасцинацију скулптуром и формом пронашла је у обућарском занату свог оца Светозара, који је „миловао“ дрвене калупе за ципеле. Иванкин рани интерес за форму истрајао је током њеног одрастања, те уписује одсек за вајарство у класи професора Илије Коларовића. Њено разумевање и интересовање за скулптуру кретало се од академизма до натурализма, где је највише израђивала рељефе, бисте и фигуре у покрету. Скулптуре је израђивала у атељеу на Петроварадинској тврђави до своје осамдесете године, а највише је радила у дрвету (орах, крушка, маслина) што се посебно одражава на њену рељефну скулптуру. Имала је неколико самосталних изложби, као и бројне групне изложбе које су се одржале у земљи и региону.

На основу тема и уметничког језика, рад Иванке Ацин сродан је радовима новосадских уметника друге половине XX века, који су тежили стилизацији и реалистичном изразу. У времену примене бетона, челика, стакла и других неконвенционалних скулпторских материјала, Иванка Ацин је у свом раду остала при традиционалној естетици: користила је затворену форму и традиционални материјал (гипс, дрво и глину), а њена уметност је увек била представљачка, са фигуром човека као централном темом. Везаност за сензибилитет скулпторског израза било је од изузетне важности за уметницу. Стога је антропоморфизам као централни фокус њеног рада оличен у алегоријским и натуралистичким темама које осетљиво, али уверљиво преносе мисао и поруку.

Мср Горан Вујков, музејски едукатор

U fokusu

У фокусу

Иванка Ацин, Мушки торзо и Женски торзо, после 1950. године