Mrđan Bajić, Pustinja, 1986.

Mrđan Bajić (1957) jedan je od najuticajnijih savremenih umetnika u domenu skulpture. Svoj umetnički opus započinje osamdesetih godina, a kontinuirano stvara i predaje i danas. Skulptura Mrđana Bajića neretko referiše i uspostavlja odnose između istorije i politike, stvarajući skulpturu koja treba da bude hroničar individualnih i kolektivnih sećanja, uspomena, doživljaja i značenja koje nosi bivša Jugoslavija, ali i prošlosti u celini. Mapiranje transgeneracijskog iskustva stvarnosti putem skulpture, Bajić oprisutnjuje brojna pitanja poput politizacije istorije, ideoloških narativa, kao i socioekonomska i kultur-politička stanja koja ocrtavaju kako prošlost, tako i sadašnjost.

Mrđan Bajić ne izmešta prošlost u polje „sentimentalne fikcije”, već postavlja pitanja o načinima na koje istorija deluje na pojedinca, kao i o mehanizmima koji prošlost prenose u svest o sadašnjosti. Metodologija izrade njegovih skulptura se bazira na takozvanom formalno-figuralnom pristupu, koristeći se raznim materijalima, objektima i sredstvima, čineći skulpturu krhkom i fragilnom, a opet statički i arhitektonski adekvatnom. Shodno njegovom pristupu, termin koji se vezuje za njegove radove je skulptotektura, spoj skulpture i arhitekture, koji u svom međuodnosu naglašava istorijske ambivalentnosti, ali i tehničke i umetničke doslednosti.

Bajićev umetnički rad nije klasična angažovana kritika društva. On ne traži ultimativni odgovor, već pre svega predočava karakteristike društvenih stanja u prošlosti i danas, provocirajući pitanjem: „Može li i na koji način umetnost da utiče na stvarnost, na vreme i na društvo u kome nastaje?”

O Pustinji

Opasnost leži u tome da postanete pravi stanovnici pustinje i da se u njoj osećate kao kod kuće.

Hana Arent, Istorija političke teorije, 1955.

Umetnička instalacija Pustinja može da upućuje na metaforička značenja kao što su prolaznost vremena, glad, beda i odsustvo života, koja su neretko predstavljana u religijskim i umetničkim predstavama. No, oslanjajući se na umetnikove ideje pri izgradnji značenja koje skulptura (može da) predstavlja, pitanje pogleda ka pustinji ukazuje na naš lični i kolektivni doživljaj koji je uvek određen istorijskim, materijalnim, političkim i iskustvenim obrascima.

Nemačka filozofkinja Hana Arent je u nekoliko svojih studija i eseja (Ljudsko stanje, Izvori totalitarizma) govori o pustinji kao političkoj stvarnosti u koje potpadaju pojedinci i globalno društvo. Za Arent, pustinja je užasna sila koja nas tera u najneplodniji društveni pejzaž iako naizgled živimo u privilegovanom obilju. Ono što se gubi u pustinji jeste ,,ono između”, prostor kroz koji možemo da uspostavimo vezu sa drugima, koji se deli, stvara i nadopunjuje, iz kog izrasta zdrava zajednica. „Biti kao kod kuće” u pejzažu nalik pustinji nosi opasnost da se izgubi svaki stvarni kontakt sa svetom i njegovim stanovnicima. Posledice takve stvarnosti omogućavaju pojavu zla, o kom Arent govori kao „banalnom zlu”. Banalnost zla, dakle, ukazuje na opasnost koja nastaje kada ljudi postanu mehaničke figure u političkim sistemima, gde im je ljudskost potisnuta, a moralne dileme zanemarene. Hana Arent je upozoravala da, kada ljudi prestanu da razmatraju posledice svojih postupaka i prihvate negativne mehanizme vlasti bez kritičkog razmatranja, zlo može postati deo svakodnevice, bez ikakve osude.

Ukoliko sagledate preciznije Bajićevu ,,skulptotekturu” primećuje se da se na desnoj strani ,,korita” nalazi glava satira, čoveka-jarca koji je u istoriji kulture interpretiran kao nagonska i nesvesna sila u čoveku. Ova figura nam suptilno prenosi ideju o nagonskim silama u čoveku putem kojih iracionalno donosimo odluke u sadašnjosti, neodgovorno se odnosimo prema prošlosti i ne brinemo o budućnosti.

Poslušajte zvuke peščane oluje u pozadini, posmatrajte svetlucanje peska i obratite pažnju na miris koji vas okružuje. Postavite sebi pitanje: da li umetnost, kao jedna od oaza, može da nas zaštiti od peščanih oluja koje povremeno duvaju i čine svet izazovnim?

Msr Goran Vujkov
muzejski edukator

Мрђан Бајић (1957) један је од најутицајнијих савремених уметника у домену скулптуре. Свој уметнички опус започиње осамдесетих година, а континуирано ствара и предаје и данас. Скулптура Мрђана Бајића неретко реферише и успоставља односе између историје и политике, стварајући скулптуру која треба да буде хроничар индивидуалних и колективних сећања, успомена, доживљаја и значења које носи бивша Југославија, али и прошлости у целини. Мапирање трансгенерацијског искуства стварности путем скулптуре, Бајић оприсутњује бројна питања попут политизације историје, идеолошких наратива, као и социоекономскa и култур-политичкa стања која оцртавају како прошлост, тако и садашњост.

Мрђан Бајић не измешта прошлост у поље „сентименталне фикције”, већ поставља питања о начинима на које историја делује на појединца, као и о механизмима који прошлост преносе у свест о садашњости. Методологија израде његових скулптура се базира на такозваном формално-фигуралном приступу, користећи се разним материјалима, објектима и средствима, чинећи скулптуру крхком и фрагилном, а опет статички и архитектонски адекватном. Сходно његовом приступу, термин који се везује за његове радове је скулптотектура, спој скулптуре и архитектуре, који у свом међуодносу наглашава историјске амбивалентности, али и техничке и уметничке доследности.

Бајићев уметнички рад није класична ангажована критика друштва. Он не тражи ултимативни одговор, већ пре свега предочава карактеристике друштвених стања у прошлости и данас, провоцирајући питањем: „Може ли и на који начин уметност да утиче на стварност, на време и на друштво у коме настаје?”

О Пустињи

Опасност лежи у томе да постанете прави становници пустиње и да се у њој осећате као код куће.

Хана Арент, Историја политичке теорије, 1955.

Уметничка инсталација Пустиња може да упућује на метафоричка значења као што су пролазност времена, глад, беда и одсуство живота, која су неретко представљана у религијским и уметничким представама. Но, ослањајући се на уметникове идеје при изградњи значења које скулптура (може да) представља, питање погледа ка пустињи указује на наш лични и колективни доживљај који је увек одређен историјским, материјалним, политичким и искуственим обрасцима.

Немачка филозофкиња Хана Арент је у неколико својих студија и есеја (Људско стање, Извори тоталитаризма) говори о пустињи као политичкој стварности у које потпадају појединци и глобално друштво. За Арент, пустиња је ужасна сила која нас тера у најнеплоднији друштвени пејзаж иако наизглед живимо у привилегованом обиљу. Оно што се губи у пустињи јесте ,,оно између”, простор кроз који можемо да успоставимо везу са другима, који се дели, ствара и надопуњује, из ког израста здрава заједница. „Бити као код куће” у пејзажу налик пустињи носи опасност да се изгуби сваки стварни контакт са светом и његовим становницима. Последице такве стварности омогућавају појаву зла, о ком Арент говори као „баналном злу”. Баналност зла, дакле, указује на опасност која настаје када људи постану механичке фигуре у политичким системима, где им је људскост потиснута, а моралне дилеме занемарене. Хана Арент је упозоравала да, када људи престану да разматрају последице својих поступака и прихвате негативне механизме власти без критичког разматрања, зло може постати део свакодневице, без икакве осуде.

Уколико сагледате прецизније Бајићеву ,,скулптотектуру” примећује се да се на десној страни ,,корита” налази глава сатира, човека-јарца који је у историји културе интерпретиран као нагонска и несвесна сила у човеку. Ова фигура нам суптилно преноси идеју о нагонским силама у човеку путем којих ирационално доносимо одлуке у садашњости, неодговорно се односимо према прошлости и не бринемо о будућности.

Послушајте звуке пешчане олује у позадини, посматрајте светлуцање песка и обратите пажњу на мирис који вас окружује. Поставите себи питање: да ли уметност, као једна од оаза, може да нас заштити од пешчаних олуја које повремено дувају и чине свет изазовним?

Мср Горан Вујков
музејски едукатор

U fokusu

У фокусу

Мрђан Бајић, Пустиња, 1986.