Miroslava Sandić pripada grupi najistaknutijih umetnika i umetnica druge polovine 20. veka u domenu skulpture. Rođena je u Beogradu 1924. godine, gde je i studirala vajarstvo (1951–1956), a magistrirala je kod vajara Ilije Kolarovića. Sintaksu vajarskog jezika usmerila je u svom radu na teme koje su bile njena likovna, estetska, ali i emotivna preokupacija. Razmatrajući teme deteta, dečije igre, mladosti, maštanja i sanjarenja, Mira Sandić je problematizovala i uspostavila novu perspektivu u prikazu dečijeg sveta kroz skulpturu, ali i likovnu umetnost uopšte. Može se reći da je Miroslava Sandić jedna od retkih umetnica, koja je nakon Predićeve zainteresovanosti za poetiku dečijeg unutrašnjeg sveta, na brojnim skulpturama prenela dinamiku i smirenost prikaza detinjstva i mladosti. Prikazima dečije igre umetnica je ilustrovala pojedine bezbrižne trenutke dečijeg sveta, te su scene poput puštanja zmaja (Dečak pušta zmaja, 1987), igre papirnim brodićima (Posle kiše, 1994), plesa (Igra, 2001) i razonode samo neke od brojnih predstava date tematike. Na ovaj način, Sandićeva je prikazala intimističku notu svog skulptorskog izraza.
Sagledavanje ličnih aspiracija umetnice, njene sentimentalne vezanosti za decu i period detinjstva, omogućava posmatračevom pogledu projekciju sopstvenog detinjstva i propitivanje uloge roditeljstva, vaspitanja, obrazovanja i negovanja pedagoških vrednosti. Na taj način, umetnica je pročišćenom formom, humanističkom porukom i upotrebom prirodnih materijala udahnula život u svoje vajarske radove. Navodeći nas da zavirimo u intimni svet deteta ona na omogućava da sagledamo njihove potrebe, navike, ideje, ali i izazove i probleme sa kojim se deca nose, kako u periodu 20. veka, tako i danas.
Društvena atmosfera u periodu socijalizma inspirisala je Miru Sandić da mlade predstavi kao jednoglasni, mešoviti hor, ističući važnost zajedništva i mladosti u društveno-političkom poretku Jugoslavije. Omladinske radne akcije nastale nakon završetka Drugog svetskog rata imale su za cilj da obnove i izgrade privredu, infrastrukturu, naučne, sportske, kulturne i zabavne objekte. U prvim posleratnim Saveznim radnim akcijama milioni omladinaca gradili su autoputeve, pruge, fabrike, čak i čitave gradove. Česti prikazi veselja i razonode na radnim akcijama u vizuelnoj kulturi jugoslovenskog socjalizma, ispraćeni su muzikom i proslavama. Inspirisana takvim društvenim fenomenom, Sandićeva stvara sličnu skulpturu manjih dimenzija po imenu Veliki hor (1972). Može se pretpostaviti da je upravo manja skulptura Veliki hor poslužila kao skica-studija velike skulpture Mešoviti hor (1974) koja svojom monumentalnošću prevazilazi visinu prosečne osobe. Pomenuta monumentalnost upravo ima za ideju isticanje veličanstvenosti dece i mladih, a koja je bila lajt-motiv njenog stvaralaštva.
Deca i mladost su gotovo uvek odraz novog sveta, nedokučenog, još neartikulisanog, neposrednog, hrabrog i inovativnog i utoliko je taj svet inspiracija, kako umetnicima, tako i širim društveno-istorijskim tokovima.
Msr Goran Vujkov, muzejski edukator