Predrag Milosavljević, Konak kneza Miloša na Topčideru, 1940.

Koji su putevi jedne slike?

Izložena slika govori o jednom umetniku u burnom periodu 20. veka, umetničkim stremljenjima i mestima na kojima je izlagana.

Značaj slikarstva Predraga Peđe Milosavljevića ogleda se u njegovim estetskim, ali i umetničko-istorijskim dostignućima. Pre svega, kada se govori o njegovom međuratnom stvaralaštvu, ali i radu tokom rata, Peđa Milosavljević se izdvaja kao jedan od najistaknutijih predstavnika intimizma i poetskog realizma. Prirodom svog likovnog jezika, umetničkim postupkom, ikonografijom, ali i formalnom strukturom i ličnim egzistencijalnim iskazom, gradi kompozicije koje tipski reprezentuju stvaralačku epohu navedenog perioda, davajući im autentični likovni izraz. Drugim rečima, vedute, pejzaži i enterijeri predstavljaju perspektivu umetnikovog ličnog doživljaja prikazanog. Planski ističući subjektivni pogled na predstavljenu scenu, Milosavljevićev postupak u krajnjem čini sliku ličnom i bez pretencioznosti čini da ona odiše iskrenošću i neponovljivim trenutkom. Suština poetskog realizma, kojim umetnik predočava scenu, nije idealizacija stvarnosti, već njeno predstavljanje kao skladne i likovno bogate. Ovakav sentiment primetan je i u kasnijem radu umetnika. To se svakako vidi i na izloženoj slici Konak kneza Miloša na Topčideru.

Deo starog grada prestonice obogaćen je parkovima koji su neretko bili mesto kontemplacije brojnih srpskih umetnika, između ostalog i Peđe Milosavljevića. Na slici dominiraju jesenji tonovi, što se vidi po ogoljenom drvetu ispred samog konaka.

Nekoliko ljudskih figura koje su raštrkane pri dnu kompozicije, ne narušavaju intimnost prikazanog, već ga oživljavaju.

Na fasadi konaka su vidljivi elementi neoklasicizma, dok je unutrašnjost uređena i dekorisana u osmanskom stilu ćilimima, jastucima, minderlucima i drugim orijentalnim predmetima.

Pored brojnih prikaza veduta, od Pariza i njegovih limenih krovova, terasa obogaćenih cvećem i fasadnim dekoracijama, pa sve do beogradskih ulica i toponima, predstava konaka zauzima simbolično mesto. Po svojoj prilici, stilski raznovrsno zdanje konaka u potpunosti portretiše kulturno-istorijske okolnosti. Stoga, nije iznenađujuće da je ova slika odabrana da, pored brojnih umetnika modernizma, predstavlja Jugoslaviju na Venecijanskom bijenalu 1940. godine.

msr Goran Vujkov
muzejski edukator

Који су путеви једне слике?

Изложена слика говори о једном уметнику у бурном периоду 20. века, уметничким стремљењима и местима на којима је излагана.

Значај сликарства Предрага Пеђе Милосављевића огледа се у његовим естетским, али и уметничко-историјским достигнућима. Пре свега, када се говори о његовом међуратном стваралаштву, али и раду током рата, Пеђа Милосављевић се издваја као један од најистакнутијих представника интимизма и поетског реализма. Природом свог ликовног језика, уметничким поступком, иконографијом, али и формалном структуром и личним егзистенцијалним исказом, гради композиције које типски репрезентују стваралачку епоху наведеног периода, давајући им аутентични ликовни израз. Другим речима, ведуте, пејзажи и ентеријери представљају перспективу уметниковог личног доживљаја приказаног. Плански истичући субјективни поглед на представљену сцену, Милосављевићев поступак у крајњем чини слику личном и без претенциозности чини да она одише искреношћу и непоновљивим тренутком. Суштина поетског реализма, којим уметник предочава сцену, није идеализација стварности, већ њено представљање као складне и ликовно богате. Овакав сентимент приметан је и у каснијем раду уметника. То се свакако види и на изложеној слици Конак кнеза Милоша на Топчидеру.

Део старог града престонице обогаћен је парковима који су неретко били место контемплације бројних српских уметника, између осталог и Пеђе Милосављевића. На слици доминирају јесењи тонови, што се види по огољеном дрвету испред самог конака.

Неколико људских фигура које су раштркане при дну композиције, не нарушавају интимност приказаног, већ га оживљавају.

На фасади конака су видљиви елементи неокласицизма, док је унутрашњост уређена и декорисана у османском стилу ћилимима, јастуцима, миндерлуцима и другим оријенталним предметима.

Поред бројних приказа ведута, од Париза и његових лимених кровова, тераса обогаћених цвећем и фасадним декорацијама, па све до београдских улица и топонима, представа конака заузима симболично место. По својој прилици, стилски разноврсно здање конака у потпуности портретише културно-историјске околности. Стога, није изненађујуће да је ова слика одабрана да, поред бројних уметника модернизма, представља Југославију на Венецијанском бијеналу 1940. године.

мср Горан Вујков
музејски едукатор

U fokusu

У фокусу

Предраг Милосављевић, Конак кнеза Милоша на Топчидеру, 1940.