У фокусу: Милан Коњовић, Лопуд, 1926.

Милан Коњовић (1898–1993)
Лопуд, 1926.
уље на платну, 50,3 × 61 cm
ГМС/У 1469

Године 1926. умро је француски сликар Клод Моне, oтворена je Универзитетска библиотека у Београду, почело je емитовање Радио Загребa; неуспели атентат на Мусолинија у Риму уздрмао је политичка дeшавања у Италији. У Новом Саду се оснива Државни архив, умире филмска звезда Рудолф Валентино, а амерички хемичар Гилберт Луис установљава “фотон” као термин за најмању јединицу зрачења (гр. φωτός – светлост). А без светлости нема ни слике, нарочито не медитеранске слике обасјане сунцем коју Коњовић ствара на Лопуду исте ове године. У бурној 1926. жени се Емом и отвара прву самосталну изложбу у сомборској Жупанији, на којој излаже и ову слику. Требало је ову годину некако пребродити.

Две године раније (1924), након школовања и боравка у Прагу, одлази у Париз, у чувену Лотову школу, на наговор пријатеља Саве Шумановића. „Осећао сам да морам да напустим његов атеље и потражим директније поуке“ записао је незадовољан оним што је било понуђено у чувеној париској сликарској школи. Али наредне две године Лувр је био његова велика школа. Гледање у старе мајсторе – Леонарда, Пусена, Енгра, определиће Коњовићево сликарство ових година ка чувеним „новим реализмима“, утемељеним на класицистичким аспирацијама и реминисценцијама. У том духу настаје и слика Лопуд – класицизам, помешан са меланхолијом и магијом, конструисан ликовним језиком кубизма своди облике на једноставне форме, а од заравњених површина ствара прочишћене просторне структуре. Као у сновиђењу, миран, недавно виђени пејзаж поново се појављује у Коњовићевом уму и трепери пред очима у форми сећања на топао, златан медитерански дан. Тих година морски призори су му неисцрпна инспирација (Брач, Касис, Лопуд) и предах од ужурбаних путовања између Прага, Париза и Сомбора. Лопудска лука са фрањевачким самостаном Госпе од Шпилице из 15. века у позадини, неодољиво подсећа на де Кирикоове клаустрофобичне пејзаже празних, меланхоличних тргова. Међутим, Коњовићев призор више је обојен ведрином, магијом и тајанственошћу малог приморског места чије су бројне historiе забележене у каменим зидовима и поплочаним улицама и трговима. Жега и лепљиви ваздух сувог летњег дана опустошио је улице. Сублимна празнина призора нагони на размишљање. Она је медитативна, оживљава звуке морских таласа којима ритам даје сударање малих барки чврсто привезаних на пристаништу. По који крик галебова чује се далеко у позадини, тек толико да наслути да живот од врућине није сасвим стао. А чује се и питање које поставља сликар – „Шта је у сликарству најважније, рећи једну реч: тајна“.

Milan Konjović (1898–1993)
Lopud, 1926.
ulje na platnu, 50,3 × 61 cm
GMS/U 1469

Godine 1926. umro je francuski slikar Klod Mone, otvorena je Univerzitetska biblioteka u Beogradu, počelo je emitovanje Radio Zagreba; neuspeli atentat na Musolinija u Rimu uzdrmao je politička dešavanja u Italiji. U Novom Sadu se osniva Državni arhiv, umire filmska zvezda Rudolf Valentino, a američki hemičar Gilbert Luis ustanovljava “foton” kao termin za najmanju jedinicu zračenja (gr. φωτός – svetlost). A bez svetlosti nema ni slike, naročito ne mediteranske slike obasjane suncem koju Konjović stvara na Lopudu iste ove godine. U burnoj 1926. ženi se Emom i otvara prvu samostalnu izložbu u somborskoj Županiji, na kojoj izlaže i ovu sliku. Trebalo je ovu godinu nekako prebroditi.

Dve godine ranije (1924), nakon školovanja i boravka u Pragu, odlazi u Pariz, u čuvenu Lotovu školu, na nagovor prijatelja Save Šumanovića. „Osećao sam da moram da napustim njegov atelje i potražim direktnije pouke“ zapisao je nezadovoljan onim što je bilo ponuđeno u čuvenoj pariskoj slikarskoj školi. Ali naredne dve godine Luvr je bio njegova velika škola. Gledanje u stare majstore – Leonarda, Pusena, Engra, opredeliće Konjovićevo slikarstvo ovih godina ka čuvenim „novim realizmima“, utemeljenim na klasicističkim aspiracijama i reminiscencijama. U tom duhu nastaje i slika Lopud – klasicizam, pomešan sa melanholijom i magijom, konstruisan likovnim jezikom kubizma svodi oblike na jednostavne forme, a od zaravnjenih površina stvara pročišćene prostorne strukture. Kao u snoviđenju, miran, nedavno viđeni pejzaž ponovo se pojavljuje u Konjovićevom umu i treperi pred očima u formi sećanja na topao, zlatan mediteranski dan. Tih godina morski prizori su mu neiscrpna inspiracija (Brač, Kasis, Lopud) i predah od užurbanih putovanja između Praga, Pariza i Sombora. Lopudska luka sa franjevačkim samostanom Gospe od Špilice iz 15. veka u pozadini, neodoljivo podseća na de Kirikoove klaustrofobične pejzaže praznih, melanholičnih trgova. Međutim, Konjovićev prizor više je obojen vedrinom, magijom i tajanstvenošću malog primorskog mesta čije su brojne historie zabeležene u kamenim zidovima i popločanim ulicama i trgovima. Žega i lepljivi vazduh suvog letnjeg dana opustošio je ulice. Sublimna praznina prizora nagoni na razmišljanje. Ona je meditativna, oživljava zvuke morskih talasa kojima ritam daje sudaranje malih barki čvrsto privezanih na pristaništu. Po koji krik galebova čuje se daleko u pozadini, tek toliko da nasluti da život od vrućine nije sasvim stao. A čuje se i pitanje koje postavlja slikar – „Šta je u slikarstvu najvažnije, reći jednu reč: tajna“.

У фокусу

U fokusu

U fokusu: Milan Konjović, Lopud, 1926.