U Fokusu: Ljubica Cuca Sokić, Olga Kešeljević na divanu, 1937. – Галерија Матице српске

Za mesec jul “U fokusu” izabrali smo sliku Olga Kešeljević na divanu, 1937. Ljubice Cuce Sokić, slikarke koja je u međuratnom periodu u srpsku umetnost unela duh francuskog intimizma, te svojim delovanjem uticala na dalji tog nacionalne moderne umetnosti.

Na slici je u blago toniranom enterijeru predstavljena Olga Kešeljević, poznata istoričarka umetnosti i glumica, koja je svoju karijeru gradila u Parizu, druživši se sa brojnim intelektualcima i umetnicima tog vremena kao što su Žan Žene, Sartr, de Bovoar, Kokto i mnogi drugi. U ležećem položaju, lagano opružena na divanu prikazana je kako rasterećeno čita knjigu dok je njena dobra prijateljica portretiše. Govor tela, kao što je zabačena desna ruka iza glave i polu savijena desna noga na divanu, opisuju komfornu atmosferu dokolice u salonu. Blagim tonovima i svedenim formama koje karakterišu ovu sliku, Sokićeva prenosi posmatraču intimnu, toplu atmosferu privatne prostorije Olge Kešeljević tokom njenog boravka u Parizu. Tipično za intimističko slikarstvo Cuce Sokić, enterijeri kao što su privatne prostorije, saloni, ateljei postaju lični, intimni pečati umetnikove egzistencije ili egzistencije portretisane osobe. Skromni, sentimentalni predmeti enterijera grade unutrašnji svet koji postaje deo samog portretisanog kojim se prenosi i dopunjuje atmosfera intime i ličnog iskustva. Osetljivim i smerno određenim pokretima četkice umetnica prenosi viđeni prostor i svoju prijateljicu kroz jednu drugačiju dimenziju, ne smerajući na realizam viđenog već emotivnim i sentimentalnim impulsom boji stvarnost enterijera. Likovni jezik slike odiše harmonijom blagih tonova. Zidovi i pod, sami po sebi, izraz su svedenog likovnog gesta, posve na tragu apstrakcije, koji svoj smisao i značenje zadobijaju međusobnom upućenošću na ostatak slike i centralnu predstavu Olge. Pored noćnog stočića i belih ruža, njena usnula figura, utopljena u komfor blage atmosfere enterijera, samo je još jedan od elemenata čitave kompozicije. Ona svojom prisutnošću ne determiniše enterijer kao njen vlasnik, već čini sastavni deo kompozicije u kojoj su svi elementi ravnopravni, u skladu sa estetikom intimističkog slikarstva.

Boravak Olge Kešeljević u francuskoj prestonici i njen pokušaj ostvarenja kao glumice uslovio je niz životnih događaja koji su obeležili srpsku umetničku scenu prvih decenija dvadesetog veka u Parizu. Prvenstveno, njeno poznanstvo sa Markom Barbezom, kasnije njenim mužem, Olgu je uputilo ka vodećoj intelektualnoj eliti tog doba. Brojna putovanja srpskih umetnika u Pariz početkom dvadesetog veka ishodila su tome da Olga Kešeljević Barbeza sklopi prijateljstva sa umetnicima kao što su Peđa Milosavljević, Aleksa Čelebonović, Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Bora Baruh i Ivan Tabaković. Među njima značajno mesto zauzima Ljubica Cuca Sokić, sa kojom stvara neraskidivo, višedecenijsko prijateljstvo. Ovaj, kao i mnogi drugi Cucini portreti Olge (Portret Olge Kešeljević, 1938; Olga Kešeljević na divanu, 1938; Olga Kešaljević u postelji, 1937; Olge Kešeljević u pariskom enterijeru, 1937.) su ne samo dokumenti francusko-srpskih veza, već su i trajna vizuelna svedočanstva o povezanosti Olge Kešeljević i Cuce Sokić.

Goran Vujkov, muzejski edukator

За месец јул „У фокусу” изабрали смо слику Олга Кешељевић на дивану, 1937. Љубице Цуце Сокић, сликарке која је у међуратном периоду у српску уметност унела дух француског интимизма, те својим деловањем утицала на даљи тог националне модерне уметности.

На слици је у благо тонираном ентеријеру представљена Олга Кешељевић, позната историчарка уметности и глумица, која је своју каријеру градила у Паризу, друживши се са бројним интелектуалцима и уметницима тог времена као што су Жан Жене, Сартр, де Бовоар, Koкто и многи други. У лежећем положају, лагано опружена на дивану приказана je како растерећено чита књигу док је њена добра пријатељица портретише. Говор тела, као што је забачена десна рука иза главе и полу савијена десна нога на дивану, описују комфорну атмосферу доколице у салону. Благим тоновима и сведеним формама које карактеришу ову слику, Сокићева преноси посматрачу интимну, топлу атмосферу приватне просторије Олге Кешељевић током њеног боравка у Паризу. Типично за интимистичко сликарство Цуце Сокић, ентеријери као што су приватне просторије, салони, атељеи постају лични, интимни печати уметникове егзистенције или егзистенције портретисане особе. Скромни, сентиментални предмети ентеријера граде унутрашњи свет који постаје део самог портретисаног којим се преноси и допуњује атмосфера интиме и личног искуства. Осетљивим и смерно одређеним покретима четкице уметница преноси виђени простор и своју пријатељицу кроз једну другачију димензију, не смерајући на реализам виђеног већ емотивним и сентименталним импулсом боји стварност ентеријера. Ликовни језик слике одише хармонијом благих тонова. Зидови и под, сами по себи, израз су сведеног ликовног геста, посве на трагу апстракције, који свој смисао и значење задобијају међусобном упућеношћу на остатак слике и централну представу Олге. Поред ноћног сточића и белих ружа, њена уснула фигура, утопљена у комфор благе атмосфере ентеријера, само је још један од елемената читаве композиције. Она својом присутношћу не детерминише ентеријер као њен власник, већ чини саставни део композиције у којој су сви елементи равноправни, у складу са естетиком интимистичког сликарства.

Боравак Олге Кешељевић у француској престоници и њен покушај остварења као глумице условио је низ животних догађаја који су обележили српску уметничку сцену првих деценија двадесетог века у Паризу. Првенствено, њено познанство са Марком Барбезом, касније њеним мужем, Олгу је упутило ка водећој интелектуалној елити тог доба. Бројна путовања српских уметника у Париз почетком двадесетог века исходила су томе да Олга Кешељевић Барбеза склопи пријатељства са уметницима као што су Пеђа Милосављевић, Алекса Челебоновић, Богдан Шупут, Јурица Рибар, Бора Барух и Иван Табаковић. Међу њима значајно место заузима Љубица Цуца Сокић, са којом ствара нераскидиво, вишедеценијско пријатељство. Овај, као и многи други Цуцини портрети Олге (Портрет Oлге Кешељевић, 1938; Олга Кешељевић на дивану, 1938; Олга Кешаљевић у постељи, 1937; Oлга Кешељевић у париском ентеријеру, 1937.) су не само документи француско-српских веза, већ су и трајна визуелна сведочанства о повезаности Олге Kешељевић и Цуце Сокић.

Горан Вујков, музејски едукатор