Маштовне слике, раскинуте стварности: Возаревић, Пикасо и ритам новог времена

Пратећи програм изложбе Лазар Возаревић. Галерија у гостима

Савремена естетика средине 20. века обележена је дубоким отклоном од традиционалног представљања света: уметност више не покушава да верно прикаже реалност, већ да покаже оно што је иза видљивог — унутрашње стање субјекта. У том преокрету фрагмент постаје важнији од нарације, утисак од приказа, а доживљај од форме. У дијалогу Пикаса и Возаревића постаје видљив прелом епохе: тело, фигура и предмет више нису теме, већ поводи да се сликом изрази оно што је скривено у свести, сећању и машти.

Геометријски облици — посебно идеалне линије и кружни токови форме — премда делују строго и рационално, нису одраз спољашњег света. Идеални кругови, троуглови и праве линије не постоје у природи, већ само у свести. Због тога се на слици појављују као знакови унутрашњег реда, као визуелни трагови идеје: геометрија постаје критика спољашњости кроз успостављање света изнутра. У том смислу, контраст између „емоције“ и „идеалне линије“ не служи да подвуче сукоб, већ да прикаже тензију између искуства и идеје — између онога што се осећа и онога што се замишља.

У таквом естетском обрату импресионизам није више традиција светлости и атмосфере, већ парадигма унутрашњег утиска, тренутачности, прелива свести, „онога што се догађа у субјекту“. А фрагментарно обликовање простора — тек наговештаји тела, предмета и фигуре — отвара пут једној другачијој временској димензији: „урањајуће време“, у којем прошлост, садашњост и антиципација нису строго одвојени, него се преливају једне у друге. Управо због тога постаје могућ спој старог и новог, једне нелинеране историје предмета, где традиција више није супротстављена авангарди, већ с њом коегзистира у слојевима свести.

Из тих процеса израста енформел као врхунац анти-репрезентационизма: материја постаје носилац унутрашњег живота слике, површина се претвара у поље борбе између видљивог и невидљивог, а уметност се преображава у чисту машту, енергију и траг егзистенције. Енформел тако не приповеда свет — он постаје свет.

Предавање држи: доц. др Тања Тодоровић, Филозофски факултет у Новом Саду