Ankica Oprešnik, Porodica u gradu, 1956.

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.

Lav Tolstoj

Grafikom Porodica u gradu 1956. godine Ankica Oprešnik izražava fini senzibilitet porodične ljubavi. Na grafici, oštrim linijama prikazani su otac, majka i dete. Otac i majka odeveni su u tirkizno-zelenu odeću, dok je figura deteta pozicionirana bliže majci. Pogled muškarca uperen je ka ženskoj figuri, te prikaz čitave porodice komunicira svojevrsnim intimizmom i suptilnom atmosferom. U pozadini se prikazuje grad kojim je porodica okružena. Na gradskom prikazu ističe se drvo koje se nalazi bliže porodičnoj sceni, dok sa leve strane kompozicije, krajnje neupadljivo nalazi se prikaz krsta što aludira na crkveni objekat.

Iako krajnje idilična scena porodice, grafika ove umetnice odražava melanholiju i otuđenost. Ukoliko uzmemo u obzir godinu nastanka grafike, možemo primetiti atipični motiv sakralnog objekta u pozadini. U skladu sa vladajućom ideologijom datog vremena, povezivanje homogene porodice sa crkvom nije svakodnevna. Specifičnost medija kakva je grafika otvara mogućnost interpretiranja samog dela. U posleratnoj umetnosti započelo je udaljavanje od prikaza ustaljenih normativnih obrazaca tradicionalne kulture. Svaki prikaz, u ovom slučaju porodica, nije imao za cilj da prenese neke od univerzalnih vrednosti kakvu je umetnost imala u prošlosti. Poneseni ličnim iskustvom, umetnici i umetnice koristili su svoje stvaralaštvo za prenos ličnog, intimnog i doživljenog iskustva. Porodica u ovom slučaju može biti to – umetnički doživljaj svoje porodice, slika i prilika porodice u datom vremenu i prostoru ili pak model kom je svaka porodica težila i sa kojim se identifikovala.

Ono što vidimo pred nama može predstavljati porodicu kakvu imamo, kakvu smo imali i kakvoj težimo. Možemo ravnodušno posmatrati statične figure koje predstavljaju uloge roditelja ili deteta. Sa druge strane, suptilnost linije i likovnog jezika može nam predstavljati stilizovanu sliku naše stvarnosti. Krajnji sud ostaje na vama – kako vi doživljavate Porodicu u gradu?

O Ankici Oprešnik i njenom radu

Slikarka i grafičarka Ankica Oprešnik rođena je u Vitezu, kraj Travnika 1919. godine. Svoje školovanje započela je u predratnom Beogradu, u školi Mladena Josića, da bi ga nastavila za vreme Drugog svetskog rata u Beogradu na Akademiji likovnih umetnosti. Pored Josića, učitelji slikarstva su joj bili Marko Čelebonović, Ivan Tabaković, Milo Milunović i Nedeljko Gvozdenović. Nakon studija 1950. godine sa svojim suprugom slikarem Milanom Kercom seli se u Novi Sad.

Godinu dana kasnije predaje kao profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu. Nakon dominantnog socrealističkog diskursa u umetnosti, Oprešnik postavlja prve znake slobodnog umetničkog izraza koji utire put novoj modernosti. Kao član Grafičkog kolektiva 50 imala je priliku da se upozna sa brojnim umetničkim tokovima tog vremena. Stoga, tokom svog umetničkog i pedagoškog rada izlagala je na brojnim mestima u Evropi i svetu (Amsterdam, Peking, Oslo, Meksiko Siti, Krakov, Tokio, Rim, Brisel, Beč, Vašington i brojni drugi). Sa Milanom Kercom i kolegama u čijim redovima je izlagala, imala je priliku da stekne brojna poznanstva. Nasuprot tome, njen rad je istorijski bio u senci njenog supruga i njenih kolega. Kao školovana slikarka, Ankica Oprešnik od svojih početaka počinje da istražuje mogućnosti koje u dato vreme nudi tehnika grafike čije kapacitete Ankica koristi u istraživanju, što će ostaviti svojevrsnu autentičnost u njenom stvaralaštvu.

Predočene godine i intenzivno strujanje socijalizma uslovile su umetnike da ograniče svoje stvaralaštvo i povinuju se umetničkim poetikama u granicama vladajuće ideologije. Tokom pedesetih godina i u posleratnom periodu, dolazi do naglog procvata grafike. Ona postaje nezavisna od njene dotadašnje funkcije i namene i oslobađa se uske vezanosti za slikarstvo. Ankica se u svom radu jasno držala tradicionalnih motiva poput mrtve prirode, portreta, enterijera i pejzaža. Plošne pozadine njenih grafičkih radova izražene su idejama lirskog ekspresionizma, intimizma i poetskog realizma. U domenu grafike eksperimentalno upotrebljava boju, liniju i formu. Asocijativno definisanje forme služilo je dijalogu između umetničkog dela i posmatrača. Svako ko posmatra delo imao je priliku da u istom primeti nešto drugačije, nešto lično, gde se izlaganjem pred umetničko delo produžavao i modifikovao efekat dela tj. grafike.

Goran Vujkov, muzejski edukator

Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин.

Лав Толстој

Графиком Породица у граду 1956. године Анкица Опрешник изражава фини сензибилитет породичне љубави. На графици, оштрим линијама приказани су отац, мајка и дете. Отац и мајка одевени су у тиркизно-зелену одећу, док је фигура детета позиционирана ближе мајци. Поглед мушкарца уперен је ка женској фигури, те приказ читаве породице комуницира својеврсним интимизмом и суптилном атмосфером. У позадини се приказује град којим је породица окружена. На градском приказу истиче се дрво које се налази ближе породичној сцени, док са леве стране композиције, крајње неупадљиво налази се приказ крста што алудира на црквени објекат.

Иако крајње идилична сцена породице, графика ове уметнице одражава меланхолију и отуђеност. Уколико узмемо у обзир годину настанка графике, можемо приметити атипични мотив сакралног објекта у позадини. У складу са владајућом идеологијом датог времена, повезивање хомогене породице са црквом није свакодневна. Специфичност медија каква је графика отвара могућност интерпретирања самог дела. У послератној уметности започело је удаљавање од приказа устаљених нормативних образаца традиционалне културе. Сваки приказ, у овом случају породица, није имао за циљ да пренесе неке од универзалних вредности какву је уметност имала у прошлости. Понесени личним искуством, уметници и уметнице користили су своје стваралаштво за пренос личног, интимног и доживљеног искуства. Породица у овом случају може бити то – уметнички доживљај своје породице, слика и прилика породице у датом времену и простору или пак модел ком је свака породица тежила и са којим се идентификовала.

Оно што видимо пред нама може представљати породицу какву имамо, какву смо имали и каквој тежимо. Можемо равнодушно посматрати статичне фигуре које представљају улоге родитеља или детета. Са друге стране, суптилност линије и ликовног језика може нам представљати стилизовану слику наше стварности. Крајњи суд остаје на вама – како ви доживљавате Породицу у граду?

О Анкици Опрешник и њеном раду

Сликарка и графичарка Анкица Опрешник рођена је у Витезу, крај Травника 1919. године. Своје школовање започела је у предратном Београду, у школи Младена Јосића, да би га наставила за време Другог светског рата у Београду на Академији ликовних уметности. Поред Јосића, учитељи сликарства су јој били Марко Челебоновић, Иван Табаковић, Мило Милуновић и Недељко Гвозденовић. Након студија 1950. године са својим супругом сликарем Миланом Керцом сели се у Нови Сад.

Годину дана касније предаје као професор у Школи за примењене уметности у Новом Саду. Након доминантног соцреалистичког дискурса у уметности, Опрешник поставља прве знаке слободног уметничког израза који утире пут новој модерности. Као члан Графичког колектива 50 имала је прилику да се упозна са бројним уметничким токовима тог времена. Стога, током свог уметничког и педагошког рада излагала је на бројним местима у Европи и свету (Амстердам, Пекинг, Осло, Мексико Сити, Краков, Токио, Рим, Брисел, Беч, Вашингтон и бројни други). Са Миланом Керцом и колегама у чијим редовима је излагала, имала је прилику да стекне бројна познанства. Насупрот томе, њен рад је историјски био у сенци њеног супруга и њених колега. Као школована сликарка, Анкица Опрешник од својих почетака почиње да истражује могућности које у дато време нуди техника графике чије капацитете Анкица користи у истраживању, што ће оставити својеврсну аутентичност у њеном стваралаштву.

Предочене године и интензивно струјање социјализма условиле су уметнике да ограниче своје стваралаштво и повинују се уметничким поетикама у границама владајуће идеологије. Током педесетих година и у послератном периоду, долази до наглог процвата графике. Она постаје независна од њене дотадашње функције и намене и ослобађа се уске везаности за сликарство. Анкица се у свом раду јасно држала традиционалних мотива попут мртве природе, портрета, ентеријера и пејзажа. Плошне позадине њених графичких радова изражене су идејама лирског експресионизма, интимизма и поетског реализма. У домену графике експериментално употребљава боју, линију и форму. Асоцијативно дефинисање форме служило је дијалогу између уметничког дела и посматрача. Свако ко посматра дело имао је прилику да у истом примети нешто другачије, нешто лично, где се излагањем пред уметничко дело продужавао и модификовао ефекат дела тј. графике.

Горан Вујков, музејски едукатор

U fokusu

У фокусу

Анкица Опрешник, Породица у граду, 1956.