Lepota je, na neki način, dosadna. Čak i ako se njen koncept menja kroz vekove… lep predmet uvek mora da poštuje određena pravila. Prelep nos ne bi trebalo da bude duži od toga ili kraći od toga, naprotiv, ružan nos može biti dugačak kao Pinokijev, ili veliki kao surla slona. (…) Beskonačan raspon mogućnosti je konačan, dok ružnoća je beskonačna kao Bog.
Umberto Eko, Istorija ružnoće
Kako se uloga plemstva menjala kroz vekove i koji modeli reprezentativnosti se mogu uočiti na portretima u 18, 19. i 20. veku, ali i danas? Da li se išta promenilo ili su se samo smenjivali statusni i paradni simboli i ako da, šta nam to govori o nama?
Pogledajte portret mlade žene sa dečakom. Prikazana je skoro u punoj figuri, kako sedi na bidermajer[1] fotelji blago nagnuta prema detetu, koje je prekrštenih ruku naslonjeno na krilo majke. Govor tela plemkinje ukazuje privrženost detetu, što jasno ističe njenu porodičnu ulogu, aludirajući na ljubav, brigu i blagonaklonost. Obučena je u smaragdno zelenu dekoltiranu haljinu koja široko otkriva ramena. Tipično za modu 19. veka, ovaj tip haljine ističe senzualnost i vitalnost portretisane koji treba dodatno da ukazuje na njenu ulogu mladu majke. Oko vrata nosi ogrlicu sa krupnim biserima koji padaju preko dekoltea i haljine, dok joj biserne minđuše diskretno proviruju ispod frizure. Ovakav vid isticanja aksesoara bio je planski način promovisanja statusnih simbola koji pripadaju određenoj društvenoj klasi. Možemo primetiti da je oko nje u fotelji zbačen ogrtač od hermaliona, što je takođe odlika plemićkog reda, a sama nasumičnost zbačenog ogrtača i njegovo neisticanje upućuje na vividnost i portretisanje živog trenutka. Dugo neidentifikovana mlada plemkinja sa detetom predstavlja Anu Bertu Mariju, princezu von Lobkovic, sa svojim sinom Georgom, a portret je nastao oko 1840. godine.
U periodu od 18. do 19. veka, razvoj novovekovne misli o čoveku, stvara ideju čoveka-podanika čime se ističe njegova javna, društveno-politička i pravna uloga u društvu i državi. Porastom svesti o slobodi i individualnosti, 18. vek je na tekovinama filozofskih i umetničkih razmišljanja o čoveku iznedrio „kult ličnosti” (glorifikovanje određenih privilegovanih pojedinaca u društvu od javnog značaja) dok se u građanskim sredinama pojavila potreba za portretima porodica koji se još naziva i „galerija predaka” (nem. Ahnengalerie). Portret kao sredstvo reprezentativnosti upućen je prevashodno ka muškom delu plemstva, dok su pojedinci, s ciljem očuvanja i proslavljanja plemićke loze, naručivali i portrete svojih supruga i dece.
*
Zagledajte se u portret, posmatrajte estetske vrednosti prikazanih likova. Šta je na njima lepo? Lica, odeća, prostor, atmosfera? Razmislite zašto je to tako i na koji način formiramo ukus o lepoti?
[1] Bidermajer je umetnički pravac nastao u razdoblju između neoklasicizma i romantizma u 19. veku. Odlikuje ga veličanje dokolice i javne uloge vodeće buržoaske klase. Nјegov uticaj se najviše primećuje u enterijeru i likovnoj umetnosti, a odlike su mu uverljiva taktilnost materijala, istaknuta dekorativnost kao i idealizovani svet buržoazije.msr Goran Vujkov, muzejski edukator