Ана Бешлић, Торзо, 1954.
мермер, 53,5 × 27 × 18,5 cm
Поводом нове изложбе у Галерији Матице српске Идентитет(и). Представа жене у српском сликарству (1918–1941), овомесечну рубрику „У фокусу” посвећујемо уметничком делу Торзо Ане Бешлић, која у медију скулптуре отвара слична она питања којима се бави изложба – питања идентитета, рода и тела.
***
Уметничка радозналост и модеран сензибилитет навели су Ану Бешлић да трагање за властитим уметничким изразом усмери изван традиционалних токова. Њено напуштање представљачког приступа и окретање могућностима чистог облика, какве пружа модерна скулптура, било је подстакнуто у Мајсторској радионици Томе Росандића у којој је била сарадник од 1950. до 1955. године. Нарочит утисак на уметницу оставила је стручна екскурзија у Париз 1952. године на шта упућује њена изјава да је после једнообразности социјалистичког реализма тамо открила „мноштво могућности неслућених, необичних, чак несхватљивих.”
Упознавање с тада актуелним уметничким токовима и спознаја другачијег односа према скулптури мотивисали су Ану Бешлић да у скулптури Торзо, и другим радовима који су настали у првој половини педесетих година 20. века, почне озбиљније да се бави проблемом аутономије скулпторског облика. Скулптура Торзо представља последњу станицу ка потпуном осамостаљивању пластичке форме од њене повезаности с облицима из природе и показује намеру уметнице да радикалном редукцијом дође до асоцијативног и апстрактног уметничког дела.
Иако назив скулптуре Торзо још увек упућује на конкретан природни облик, он је овде упрошћен и синтетизован до крајњих граница. У скулпторској форми је очувана извесна сличност с телом жене, али то су само назнаке телесности где се скоро губе елементи женскости.
Идеализовано наго женско тело, савршених пропорција, има своје теоријске основе у класичној грчкој уметности, а у форми акта, као узвишеној нагости, задржало се веома дуго. Однос према женском телу све до средине 20. века функционише као спој историјских, класичних и естетичких идеала. Тај концепт тзв. „тела као историјске ситуације” дефинише род који није нешто што је природно дато, већ представља културну норму која управља њеном материјализацијом. У том смислу, скулптура као најреалнија врста материјализације даје могућност сагледавања телесности женског тела на различите начине у односу на категорију времена и простора. Скулптура Торзо један је од примера „ослобођења” ових вишевековних тематских оптерећења и илустративности, зарад чисто ликовне изражајности.