Ђорђе Крстић, Васкрсење Христово, 1893.
уље на платну, каширано на даску, 37,5 x 18,2 cm
Поводом обележавања Ускрса (Васкрса) библијског догађаја који је темељ хришћанске вере и честа тема религиозног сликарства „У фокусу“ за месец мај је уметничко дело Васкрсење Христово Ђорђа Крстића.
***
Као награђивани ђак минхенске Академије уметности, својим стваралаштвом снажно и полемично је деловао на српску ликовну сцену идејама реализма и симболизма, као новим ставовима и естетским вредностима у визуелним уметностима. Наглашеном индивидуалношћу у трагању за субјективним догађајима и рекреирању света у границама дводимензионалног платна подстицао је средину на критицизам, дијалог и размишљање. Једну од најжустријих полемика о „православности“ у црквеном живопису изнедрила је Крстићева икона Смрт цара Лазара из 1885. рађена за иконостас Саборне цркве у Нишу. Писане и изговорене речи трепереле су као и слободни потези кичице на његовом делу. Са једне стране Михаило Валтровић и Ђорђе Крстић, а са друге Стева Тодоровић и Ђорђе Малетић. Изнетим мишљењима и ставовима, позитивним и негативним, можда ни не слутећи учесници полемике „поставили су теоријске основе српског симболизма“.
Можемо само да замислимо колико је интригантно било видети следећи Крстићев религиозни рад – иконостас цркве у Чуругу. Као сублимацију претходних искустава и ставова полемике, уобличавајући теме из библијске историје без евоцирања препознатљивих иконографских решења православног иконописа, уобличио је нову ликовну интерпретацију хришћанских догми и дао своју, религиозно-симболистичку, визију. Да ли је било тешко ослобдити се ових „окова“?
„Жудио сам да мисао старог нашег сликарства усавршим“ речи су којима је Крстић образложио свој оригинални приступ чурушком иконостасу и уједно дао квинтесенцију свог стваралачког рада. Икона Васкрсења Христовог, настала је као скица за велику икону на централном делу иконостаса. Скица која нам допушта да непосредније осетимо уметникову идеју, чисту и изливену ликовну мисао. Иако се догађај Васкрсења помиње у јевнђељима, нигде није директно описан. Стога је у средњовековној уметности оно најчешће приказивано као „Силазак у Ад“ и Христова тријумфална победа над силама мрака, да би од 18. века било представљано по узору на примере заподноевропске уметности – око гроба су приказивани стражари који спавају, или изненађено посматрају васкрслог Христа. Ближе овим решењима, Крстић ствара метефазички и мистериозни призор. У централном делу композиције поставља Христа, мирног и достојанственог, без драматичних покрета и фацијалне експресије, који су резервисани за очевице догађаја. Наглашена гестикулација и мимикрија чувара доприноси драматичности догађаја у складу са Лаватеровом теоријом физиогномике. Њу појачава и вештим контрастрирањем светлости и таме као принципа духовности, којима евоцира истовремено и страдање и спасење. Трагови Христове ране сугерисани црвеним потезима алудирају на страдање, баш као и модро црвена боја у позадини која симулира Голготу. Насупрот црвеној, белу користи као сноп божанске светлости која се разлива на белину Христовог огртача, чиме недвосмислено упућује на спасење.
Васкрсење Христово постаје место сусрета стварног и нествараног, материјалног и духовног, мисаоног и осећајног. Личном, сугестивном и слободном интерпретацијом хришћанског догађаја, Крстић ствара „мистичну суморност, што се у нама заталаса, и оставља дубоке трагове у души гледаоца“, како некада, тако и дан-данас.