Вајар је ослободилац хоризонта. Чак и кад хоћу да прстима споља опипам разум и да му дам коначан облик, ухватим себе да несвесно градим архитектуру духа. (…) Можда сам најбоља дела створио кад над природом нисам вршио насиље, чак ни насиље нежности.
Јован Солдатовић
Дон Кихот је путовао сам, сам са Санчом, сам са својом самоћом. И зар нећемо и ми путовати сами, ми његови љубавници, стварајући себи донкихотовску Шпанију која постоји само у нашој машти?
Мигел де Унамуно
Сервантесов Дон Кихот, иако се сматра најреволуционарнијим протагонистом раног модерног романа, бива стална инспирација и потоњих уметника на европском континенту и шире. Поистовећивање модерног човека, али и данашњих људи, са луцидним светом самопрепознатог витеза, поставља нас и поистовећује са гротескном сликом човека који се бори и верује у своје идеале и/или илузије, колико год оне биле бесциљне и узалудне. Поред Гистава Дореа, Онореа Домијеа, Пабла Пикаса и бројних других, инспиративни утицај какав је имао Дон Кихот није заобишао ни Јована Солдатовића. Приказана фигура коња и човека који га јаше су елипсасте форме, док је читава скулпторска целина закачена на вертикалну металну основу налик шипци. Фигура коња је погнуте главе и закривљеног тела, те одише утиском умора и тескобе, док је Дон Кихот представљен усправним торзоом, али обезглављен. Линеарност Солдатовићевог вајарског израза и лирски стилизованe материје, одише уметничком искреношћу и непосредношћу. Одсуство академског реализма, итекако присутног у скулптури све до средине прошлога века, омогућава уметнику да крајње експресивно и егзистенцијалистички експлицитно проговори о човеку, тескоби, разарањима, али и пренесе поруку хуманости, љубави и истрајности живота. Увођење празног простора у скулптуру указује на пролазност живота и пропадљивост материје, док издуженост фигуре наглашава експресију и доприноси уметнику да доследно истакне психолошки карактер лика. Скулптура Дон Кихот посебно илуструје уметникове иновације у домену експресионизма, међу којима спадају Суђаје, Кентаури Таоци, Пет рода и друге. Овај утемељени пут биће препознатљиво Солдатовићево стваралачко обележје у српској скулптури друге половине 20. века.
На крају, остаје вечито питање, да ли је Сервантесов Дон Кихот симбол изгубљености у идеалима, утопијама, идолима и пројекцијама какве не одговарају природи ствари или нас само подсећа на свакога од нас? На појединца који каткад ирационално стреми својим вредностима и аутентичном погледу на живот не завређујући потврду спољашњег света?
О уметнику 1920–2005.
Солдатовићев највећи опус настао је у уметниковом атељеу на Петроварадинској тврђави у ком је стварао све до краја 20. века. Студирао је на Академији ликовне уметности у Београду, а убрзо се нашао у мајсторској радионици цењеног вајара Томе Росандића. Стваралачки пут се кретао од реализма до импресионизма и коначно егзистенцијално-експресионистичке скулптуре. Од портрета, фигура човека, животиња до сложених композиција. Делио је искуства послератног живота и стварања са другим колегама из Росандићеве радионице којој се прикључио 1949. године. Циклус Бележење човека је најзапаженији у његовом читавом опусу, у ком је настојао да оприсутни и именује човека и његову, у условном смислу речено, природу и појавност, не занемарујући друштвено-политичке и културно-уметничке услове у којим се идеја човека формира.
Солдатовићево увођење простора у скулптуру „позитивног и негативног волумена”, с разлогом подсећа на наслеђе Хенрија Мура (који посећује Росандићеву радионицу 1947. године) и Алберта Ђакометија. Стремљење вертикалношћу додатно проблематизује теме Солдатовићеве скулптуре, међу којима су човек, животињe, рат, осећање и егзистенција, а које тиме задобијају и метафизичку конотацију. Потенцијални утицај на Солдатовића могао је имати Хенри Мур са увођењем празног простора као интегралног дела саме скулптуре, док је наглашена вертикалност готово идентична Ђакометијевом скулпторском изразу. Експресивне, вертикално издужене органске фигуре у Солдатовићевим радовима прате његов најзначајнији стваралачки опус чиме га постављају за једног од најзначајнијих српских вајара 20. века.
Мср Горан Вујков, музејски едукатор
