Да ли вас је каткад обузела мисао да смо окружени симболима више него икад? На улици, у саобраћају, у супермаркету, на рекламама и друштвеним мрежама? Који вам је омиљени емоџи? Од пећинских цртежа до дигиталних облика комуникације човек оставља трагове, али шта њима хоће да нам поручи?
Лазар Вујаклија је рођен пред почетак Првог светског рата у Бечу 1914. године. Након рата се преселио са мајком у Земун, а потом у Београд. Иако се није образовао у формалним академским оквирима, сликар Петар Добровић га је подучио првим уметничким корацима, препознавши његов таленат. Године 1953. упознаје се са средњовековном уметношћу на стећцима. Наивно формиране фигуре у лебдећем дводимензионалном простору постају његова фасцинација.
Вујаклија у својим сликама гради свет симбола који алудирају на вечност – на мотиве и феномене који не нестају, већ само мењају своје облике. Вођен потребом да ослика све оно што окружује савременог човека, његово сликарство повезује свакодневно и архетипско. Плава боја, често присутна у његовом опусу, алудира на небески свод и указује на снажан византијски духовни и ликовни утицај. Као један од оснивача Децембарске групе, излагао је широм земље, док је његово стваралаштво остварило и међународни одјек – од Токија до Лондона. Године 1954. представљао је Југославију на Венецијанском бијеналу, где су његови радови излагани уз дела уметника попут Мироа, Клеа и Магрита.
Мср Горан Вујков, музејски едукатор
