Током 2025. године изливене су две скулптуре у бронзи: Одмор Ђоке Јовановића и Букет II Мирославе Сандић. Тим поводом у априлу месецу – месецу промене, новог почетка и буђења природе, представљамо вам монументалну скулптуру наше вајарке чији је опус значајан допринос колекцији вајарских радова Галерије Матице српске.
Мирослава Сандић припада групи најистакнутијих уметника и уметница друге половине 20. века у домену скулптуре. Рођена је у Београду 1924. године, где је и студирала вајарство (1951–1956), а магистрирала је код вајара Илије Коларовића. Биографски гледано, Сандић припада генерацији аутора који су своје образовање и уметнички развој градили на темељима академског реализма, али су се убрзо отворили ка савременијим, личним интерпретацијама форме. У њеном раду препознаје се темељно познавање анатомије, као и сигурност у моделацији волумена, што јој омогућава да форму свесно редукује и стилизује без губитка изражајности.
Стваралаштво Мирослава Сандић обухвата сложен и суптилан дијалог између фигурације и стилизације, између класичне дисциплине вајарског заната и наглашене потребе за поетском, готово илустративном нарацијом у скулптури. Њено дело може се разумети као континуирано истраживање односа тела, орнамента и симболике, при чему фигура никада није само анатомски објекат, већ носилац поетичног, унутрашњег света и естетских вредности. Синтаксу вајарског језика усмерила је у свом раду на теме које су биле њена ликовна, естетска, али и емотивна преокупација. Пред нама је нага млада женска фигура, обликована са мером између реалистичког и идеализованог приказа. Тело је смирено, затворено у сопствену вертикалу, док гест, држање букета цвећа иза леђа, уводи слој симболике и суптилне наративности. Скривени букет истовремено сугерише интиму, уздржаност, али и даривања, чиме фигура добија причу а букет је оприсутњује. Овакав приступ приближава Сандић илустративној поетици, у којој скулптура функционише готово као тродимензионални цртеж – јасна, читљива и сугестивна. Готово увек, на приказима људских фигура у њеном стваралаштву доминира смиреност и медитативност (али не и пасивност) на основу којих Сандићева уводи суптилне детаље попут лопте, папирног чамца, змаја, играчке и у крајњем букета, чиме илуструје радњу дела.[1]
[1] Поменуте детаље на осталим скулптурама Мирославе Сандић можете пронаћи у Дечјој соби Галерије Матице српске на првом спрату сталне поставке.
мср Горан Вујков, музејски едукатор
