Мирослава Сандић припада групи најистакнутијих уметника и уметница друге половине 20. века у домену скулптуре. Рођена је у Београду 1924. године, где је и студирала вајарство (1951–1956), а магистрирала је код вајара Илије Коларовића. Синтаксу вајарског језика усмерила је у свом раду на теме које су биле њена ликовна, естетска, али и емотивна преокупација. Разматрајући теме детета, дечије игре, младости, маштања и сањарења, Мира Сандић је проблематизовала и успоставила нову перспективу у приказу дечијег света кроз скулптуру, али и ликовну уметност уопште. Може се рећи да је Мирослава Сандић једна од ретких уметница, која је након Предићеве заинтересованости за поетику дечијег унутрашњег света, на бројним скулптурама пренела динамику и смиреност приказа детињства и младости. Приказима дечије игре уметница је илустровала поједине безбрижне тренутке дечијег света, те су сцене попут пуштања змаја (Дечак пушта змаја, 1987), игре папирним бродићима (После кише, 1994), плеса (Игра, 2001) и разоноде само неке од бројних представа дате тематике. На овај начин, Сандићева је приказала интимистичку ноту свог скулпторског израза.
Сагледавање личних аспирација уметнице, њене сентименталне везаности за децу и период детињства, омогућава посматрачевом погледу пројекцију сопственог детињства и пропитивање улоге родитељства, васпитања, образовања и неговања педагошких вредности. На тај начин, уметница је прочишћеном формом, хуманистичком поруком и употребом природних материјала удахнула живот у своје вајарске радове. Наводећи нас да завиримо у интимни свет детета она на омогућава да сагледамо њихове потребе, навике, идеје, али и изазове и проблеме са којим се деца носе, како у периоду 20. века, тако и данас.
Друштвена атмосфера у периоду социјализма инспирисала је Миру Сандић да младе представи као једногласни, мешовити хор, истичући важност заједништва и младости у друштвено-политичком поретку Југославије. Омладинске радне акције настале након завршетка Другог светског рата имале су за циљ да обнове и изграде привреду, инфраструктуру, научне, спортске, културне и забавне објекте. У првим послератним Савезним радним акцијама милиони омладинаца градили су аутопутеве, пруге, фабрике, чак и читаве градове. Чести прикази весеља и разоноде на радним акцијама у визуелној култури југословенског соцјализма, испраћени су музиком и прославама. Инспирисана таквим друштвеним феноменом, Сандићева ствара сличну скулптуру мањих димензија по имену Велики хор (1972). Може се претпоставити да је управо мања скулптура Велики хор послужила као скица-студија велике скулптуре Мешовити хор (1974) која својом монументалношћу превазилази висину просечне особе. Поменута монументалност управо има за идеју истицање величанствености деце и младих, а која је била лајт-мотив њеног стваралаштва.
Деца и младост су готово увек одраз новог света, недокученог, још неартикулисаног, непосредног, храброг и иновативног и утолико је тај свет инспирација, како уметницима, тако и ширим друштвено-историјским токовима.
Мср Горан Вујков, музејски едукатор
