U sukobljavanju etimološki različitih izvora, reči novo i stalno postaju potencijalni sinonimi. Oni teže da se izdvoje iz prošlog vremena i starog viđenja, da izuzmu postavljeno od uobičajenog – koje usled protoka vremena nije više dovoljno atraktivno. Šta da misli publika kada stupi u hram umetnosti, naslednika bogate umetničke zaostavštine koja se transformisala kao zbirka kroz vreme možda više od drugih, sličnih? Galerija Matice srpske, tradicionalno utemeljena u okvirima nacionalne umetnosti predstavlja simbol umetničkog trajanja kroz različita društvena uređenja. Još od 1847. godine kada se formira na zametku snažne ideje u poduhvatu prikupljanja umetničkih dela i predmeta važnih za srpsku kulturu, ova muzejska ustanova deluje i plodotvori svojom košnicom skoro dva stoleća. Otvoren za javnost u Novom Sadu, 1933. godine, Muzej Matice srpske je posle Drugog svetskog rata poslužio za stvaranje sadašnjeg Muzeja Vojvodine. Od 1958. godine, Galerija Matice srpske nalazi se u nekadašnjoj zgradi Produktne berze koja je adaptirana za potrebe nove stalne postavke. Od tada se među zidovima ove građevine kreira muzeološki diskurs i uspostavlja profesionalizam, izlagačka dinamika, zaštita umetničkih dela i prezentacija kulturnog nasleđa u neizbežnom kontaktu sa savremenim umetničkim pojavama. Taj talas uzdizanja najbolje iščitavamo prateći istoriju ustanove u monumentalnoj monografiji upravnice dr Tijane Palkovljević Bugarski – Ponos nacije, izdate povodom jubileja 175 godina postojanja GMS.
Sećam se vrlo jasno teških zelenih zavesa pre 30-ak godina, koje su se nadvijale nad portretnom kolonadom likova u beskonačnoj, tipično muzejskoj, monotonoj horizontali. Ona je logično išla iz jednog doba u drugo, stvarajući utisak putovanja kroz vreme. To je bila stalna postavka – “azbuka” srpske umetnosti 18, 19. i delom, 20. veka. Razumevanje stalne postavke sam godinama učio, upoznavajući njene vidljive i manje vidljive elemente. „Hronos“ muzeološke superiornosti sav je bio uronjen u tradiciju i memoriju. Ove, po svemu prelomne godine, kojoj su prethodile brojne adaptacije, ali i preformulacije u okviru stalnih postavki, došlo do konačnog zaokreta, redefinisanja vizije Galerije Matice srpske, sadržane u nazivu ReVIZIJA kolekcije GMS. I nije samo imenom došlo do izmeštanja postupka iz skučenih hronoloških uglova tumačenja. Demokratičnost selekcije kustosa Galerije ostvarena je datom prilikom da se mišljenjem o temi i umetničkom delu, sami izbore za sopstvenu “remek postavku”, tačnije modul u složenom organizmu više njih. Modularnost je prouzrokovana višegodišnjim promišljanjem o ulozi muzeja u savremenom društvu koji odavno više nije paradoksalna javna arhiva večnog prisustva slika. U tom trenutku, trajno zamrznuta stalna postavka kao da dobija privremeni karakter, a kustos bogatu kolekciju posmatra kao “dokumentarni materijal” i koristi je u kombinaciji sa muzejskim programima kako bi izrazio ličniji stav, autentičnu strategiju bavljenja umetnošću. Te strategije usmerene su željom da se u novoj stalnoj postavci, možda više nego pre, zaustavi trenutak, a da posmatrači umetničkih dela sebi obezbede sposobnost da upravljaju trajanjem svoje pažnje. Moduli u novoj stalnoj postavci GMS prate činjenicu da posetioci ne stoje više toliko dugo ispred slike ili netremice sede na muzejskim tabureima (što je svakako i dalje vrlo moguće, uprkos). Publika se neprestano kreće kroz izložbene prostorije, približava se vizuelnim sadržajima ili se od njih udaljava menjajući percepciju. Dinamizam muzejske perspektive simultano se seli iz modula u modul dok se njihovim nazivima sugerišu ponekad drastični prelazi, nalik životu savremenog čoveka. Medijsko pitanje muzeološkog koncepta tako prerasta zamišljeno i odlazi u domen „ishodovanog“ izbora posetioca, koji dobija primat, nesvestan razlaganja istorije umetnosti u istoriju slika. Novu stalnu postavku GMS možemo pratiti i s leva na desno i obrnuto, pojedinačno po modulima ili u međusobnim kombinacijama i, možda najbolje, u spontanom prolasku kroz nju.
Umetnička dela odabrana da podržavaju konstruktivni narativ osmišljenih celina nekad funkcionišu samostalno, a nekad se pretapaju po ključu prepoznatljivih odnosa. I nisu tu da stvaraju privid homogene, celovite slike. Umetnička dela potvrđuju da besmrtnost umetničkih dometa ponekad ima ograničeno trajanje, najavljeno u nameri tvoraca nove stalne postavke GMS kako ona neće biti zauvek tu pred nama, posmatračima, konzumentima i tumačima. Svi oni postaviće sebi pitanje, bili oduševljeni ili razočarani, zavedeni ili razuvereni u svojim estetskim ubeđenjima, kolika je suštinska moć umetnosti i njene efikasnosti kao prenosioca obmane ili dominacije. Na kraju, videće u čemu je tajna slika, grafika, crteža, skulptura, ali i pažljivo osmišljenog pratećeg materijala, postavljenih baš ovako, u mogućim modularnim formama, nepostojano usmerenih na mogućnost još novijeg viđenja, artikulacije koja će, kada opstane kroz vreme, prerasti u muzejski jezik vredan istinskog divljenja. ReVIZIJA predstavlja kolektivnu interpretaciju umetničke zbirke GMS u kojoj nije izneveren savremen muzeološki pristup. Treba posetiti Galeriju Matice srpske i poslušati vođenja kustosa. U Galeriji Matice srpske ćete bolje i dalje misliti. O lepoti umetničkih dela u okviru modula Identitet kolekcije, Hronologija srpske umetnosti, Transformabilnost, Dečija soba, Skulptofilija, Utočišta: Čovek i okruženje, Tabu: Telo i um da i ne govorimo.
Dr Danilo Vuksanović
umetnik i muzejski mislilac, pomoćnik upravnika GMS