U novosadskom zaleđu nekadašnjeg jermenskog belega, gde je stajala crkva porušena u urbanističkoj ekspanziji početkom šezdesetih godina XX veka, u čijoj okolini je više puta premeštana grobnica porodice Čenazi iz 1790. godine, danas se nalazi zgrada Galerije Matice srpske podignuta za potrebe Produktne berze 1926. godine, tada na Trgu kraljice Marije (sada Trg Galerija). U ovu građevinu svedenog akademizma izvedenu po projektu arhitekte Lazara Dunđerskog, 1958. godine posle uspešne adaptacije arhitekte Ivana Zdravkovića, useljena je Galerija Matice srpske, u kojoj se pažljivo prikuplja, izlaže, restaurira i čuva blizu 10. 000 umetničkih predmeta. Na isušenom polju limanskih modernističkih projekcija, izgrađen je deo grada koji karakteriše lice novosadskog progresa u prvoj polovini XX veka. Samo dva placa iza zgrade Produktne berze podignuta je 1929. godine kuća ugledne porodice Tabaković. Višeznačni odjek prezimena upućivao je na arhitekte Milana i sina mu Đorđa Tabakovića, koji su zajedno projektovali kuću za svoju porodicu nakon što su uvideli da posle Prvog svetskog rata u Aradu, gde su ostavili dubok trag, više nemaju zašto da ostanu. Milanov drugi sin, slikar Ivan Tabaković, neposredno pre preseljenja, pisao je svom bratu Đurici kako je „čuo za sve novosti što se tiče familije i da je doznao da je selidba naših starih postala aktualna, i da se traži mesto gde će se kuća zidati“. Posebno je zanimljivo da Ivan Tabaković u ovom pismu moli svoga brata da u sklopu izrade planova za novu porodičnu kuću ima u vidu njegov slikarski atelje. Budući Novosađanin tada je poručio: „Zato ako budu naši stari kuću zidali neka mi naprave atelje na mansardi dosta velik, od 7 x 5 ili 6 metara sa malom komorom. Na jesen, ako bude kuća gotova, napustiću moje nameštenje, i baciću se isključivo na slikarstvo. Uveren sam da ću za dve godine imati rezultata koji će me rehabilitirati u očima onih koji bi me smatrali za bohemskom dangubom. Marica mi priča da ćeš planove za našu kuću izraditi sa tatom zajedno. Molim te daklem, da me ne zaboraviš na jedan zgodan atelije sa komorom i posebnim ulazom. Samo bih te još upozorio na prozor. Mora biti u duljini oko 3 metra, pomogućno dvostruki. Neka ne bude koso postavljen nego svakako ovako (strelicom je Ivan upućivao na skicu prozora), uz poslednju napomenu kako: „Kosi prozor imam ovde u mom atelijeu pa mi sunce sija čitavo leto.“ Atraktivna i upečatljivo dokumentaristička, izložba Ateljei umetnika. Pogled iz fotografske arhive Instituta za kulturno nasleđe Španije u GMS, dopunjena je sa devet fotografija srpskih slikara u njihovim radnim prostorima. Na jednoj od izloženih fotografija koju GMS čuva zahvaljujući poklonu gospođe Marijane Tabaković Perišić, kćerke Đorđa Tabakovića, gledamo u zasenčenu poleđinu slike na štafelaju, postavljenu u kontralihtu i u svetlom obuzetu siluetu slikara Ivana Tabakovića, odmaknutu u raskoraku tipičnom za položaj slikara u stvaralačkom naponu. Iza slikara se naziru vrhovi krošnji sa čuvene slike „Utakmica“ (1927), sa desne strane je stolica sa trakslovanim nogarama, u to vreme česta u kućama srednje klase, inače prisutan motiv na mnogim radovima, stočići sa paletama i prozori kroz koje prodire velika količina svetlosti. Ivan Tabaković slikao je od 1930. godine u kući u Dubrovačkoj ulici (sada ulici Mike Antića) kada se u nju doselio. Međutim, tek je 1938. godine nadograđen sprat nad zgradom izvedenom u stilu poznog istorizma u kome su formirani ateljei za dva brata, Ivana i Đorđa, slikarski i arhitektonski. U kovini terase izvijeno, ćirilično slovo T obeležilo je godine uspeha porodice Tabaković a u reljefu na kartuši iznad balkona i sada su vidljivi atributi neimara. Iza ovih zidova, Ivan Tabaković je iskazivao svoj stav dajući prednost posvećenom radu uz konstataciju da je život kratak i da čovek umire a dela ostaju. U Dubrovačkoj ulici pod brojem 7, on je stvorio naročiti svet intimnih prizora kontemplirajući o filozofskim aspektima vremena. Crtao je i slikao lobanju na antiknoj stolici (1933) kao i svoj radni mantil nabačen posle rada kao metaforu života zaokruženu specifičnom melanholičnom atmosferom (1932). Tabaković slikar, u to vreme je voajer svakodnevnog, hroničar socijalnih situacija i duhoviti analitičar višestrukih likovnih meditacija kroz brojne prikaze žena, enterijera i kafana. Često, na njegovim radovima se pojavljuje školjka, simbol prirodnog utočišta i tajnovite nadmoći prirodnih procesa. Svih tih godina „postolje“ za ovu svojevrsnu slikarsku „arenu“ bio je štafelaj, duhovna i materijalna vertikala svakog slikara. Oslonac jednostavnog izgleda i konstrukcije, štafelaj označava analogno, kreativno ogledalo umetnika. Posredovanjem kolekcionara Dejana Uroševića, Galerija Matice srpske je primila poklon, štafelaj slikara Ivana Tabakovića zahvaljujući darodavcu Veselinu Minjeviću, kolekcionaru koji je štafelaj dobio od profesora Stajevića iz Beograda. To je isti štafelaj sa fotografije na kome je, iza siluete slikara bila postavljena slika “Utakmica”. Uz dva paradna (pozlaćena) štafelaja Uroša Predića i štafelaj Milenka Šerbana, paletu i avan Stefana Teneckog kao i slikarski pribor LJubice Cuce Sokić, ovim darom, GMS je dopunila zbirku slikarskog mobilijara čime se potvrđuje činjenica kako umetnički alati i „espapi“ mogu doprineti potpunijem doživljaju slikara i umetničkih dela, u iintenzivnom i nadasve imaginarnom odnosu, iza očiglednog i poznatog. Galerija Matice srpske, zahvalna je Veselinu Minjeviću i istovremeno ushićeno zagledana u neočekivanim pravcima novih (mogućih) akvizicija.
Dr Danilo Vuksanović
pomoćnik upravnika GMS
