Галерија Матице српске је током 2018. године откупила за своју колекцију два изузетна портрета српског сликара Павела Ђурковића с краја 18. века. Набавка портрета из породице Јоановић представљала је подстицај који је ван очекивања донео низ нових сазнања о животу и делатности портретисаних, о уметнику, као и о њиховом окружењу. Из тог разлога су портрети Јоана и Софије Јоановић-Бекеш из 1796. године, током марта и априла 2019. године први пут изложени и представљени у оквиру сталне поставке српске уметности 18. века.
Сликар Павел Ђурковић (Баја, 1772 – Цариград, око 1830) започиње своју каријеру крајем 18. века као тражени портретиста имућних грађана. Портрети два брачна пара из породице Јоановић, насликана 1796. године, његови су најстарији датирани радови. Већ на овим портретима Ђурковић је показао особине које ће му обезбедити сигурну клијентелу, попут способности за истанчано реалистичко опсервирање модела, мајестетични став портретисаних и брижљиво бележење статусног асесоара. Његова каријера ће начинити од њега уметника – космополиту, који се са лакоћом креће како у грађанским, тако и у круговима највише црквене јерархије и племства. Бавио се и црквеним сликарством, али највише домете достигао је портретишући просветитеље, књижевнике, професоре, истакнуте официре, кнежеве.
Јоан Јоановић-Бекеш (Осијек, око 1740? – 8. март 1806) је био истакнути грађанин Доње вароши и припада трећој генерацији ове осјечке породице. Држао је трговину између Славоније и Ердеља, путовао је у Турску, Молдавију, Пољску, доносио робу из Беча, Ријеке и Трста. Сачували су се подаци о њему као значајном приложнику Манастира Пакре и првобитне православне цркве Успења Богородице у Осијеку. Обављао је функције црквеног епитропа, школског оца, а био је извесно време и председник православног трговачког цеха у Доњој вароши. На Ђурковићевом портрету је приказан као самосвесни, зрели мушкарац, одевен по тадашњој моди у прслук и доламу са златним ширитима, оперважену крзном.
Софија – Сосана Јоановић-Бекеш (?–после 1808) је била друга Јоанова супруга. Брак је склопљен после 1781, након што је протекла година дана жалости за првом супругом. Живот тадашњих жена одвијао се у сенци мужева, у дубокој приватности. Осим датума убележених у књиге рођених, венчаних и умрлих, скоро да нема никаквих других непосредних писаних сведочанстава о њиховим животима. Уз двоје Јоанове деце из претходног брака о којима је преузела бригу, Софија је од средине девете до средине десете деценије 18. века родила још шесторо деце. Софијин портрет тако (п)остаје прворазредно сведочанство о њој и животу који је водила. Став портретисане и сваки детаљ који је Ђурковић насликао, Софијина перика, капица, хаљина, чипке и накит представљају артефакте и симбол намењене јој улоге као и сведочанство њеног значаја.
