Уточишта: Човек и окружење
Дом је простор живљења, породичног окупљања, место стварања и чувања сећања, граница између спољашњег и унутрашњег света, приватног и јавног.
Вековима је централно место у дому заузимало огњиште, традиционални простор окупљања око ватре, хране и топлине. У новије доба та тачка заједничког борављења више класе постаје салон у коме се одвијају и јавни и приватни садржаји активности породичног живота. Током XIX и почетком XX века салон или „велика соба“ био је најрепрезентативнији део дома. Ту су „излагане“ статусне породичне драгоцености, сребрнина, порцелан, иконе, породични потрети и уметничке слике. Био је место обедовања, прослава и потврђивања друштвеног статуса. Тридесетих година XX века дом постаје инспирација уметницима. У српском сликарству јавља се правац интимизам. Грађански ентеријери постају одаје спокоја где су фигуре препуштене мирној атмосфери и тишини.
Природа је за човека одувек била извор живота, а пејзаж много више од њеног уоквиреног исечка. У српској уметности пејзаж се иницијално појављује као позадина религијских и историјских композиција, да би тек у XX веку постао самостална тема. Под утицајем европских модерниста, српски сликари излазе из атељеа и почињу да сликају у пленеру. Рад у природи подстче их да просветле палету и да слободним потезима четкице хитро сликају брзе промене. У наративном смислу пејзаж је много више од представе крајолика. То су слике личне историје, визије властите земље, представе друштвених промена и изнуђених измештања.
Током XX века, модернизација и прогрес српског друштва, као и брз индустријски развој, често су у уметности слављени приказима градилишта, фабрика и бродоградилишта. Критички гласови су се ређе чули. Данас, ови призори извесно имају другачије значење.
Животиње су у уметности често биле део идиличних приказа природе, предмет инспирације и дивљења. Од најстаријих времена коришћене су као метафоре људских особина и осећања. Истовремено, представа животиња у визуелној култури може бити и оличење потребе и покушаја човека да разуме природу и да јој се приближи.
Бета Вукановић
Крсна слава, 1904.
Јован Бијелић
Портрет породице Војиновић, 1938.
Славка Петровић Средовић
Бели медвед, 1956.
Богдан Шупут
Из Каменичког парка, 1939.
Марко Челебоновић
Фигура у ентеријеру, 1934.
Димитрије Петровић
Везув у пламену, 1870.
Миленко Шербан
Пролеће у Фрушкој гори, 1933.
Петар Добровић
Пејзаж са морем, 1927.