Ђорђе Крстић (1851-1907)
Слепа девојка, 1880.
уље на дрвету, 15,8 х 10,2 cm
ГМС/У 1336
У тренутку када наши спортисти освајају медаље на параолимпијским играма и када међународна манифестација Дани европске баштине посвећује свој овогодишњи програм инклузији, нашом причом „У фокусу“ представљамо ретку тему у српском сликарству – портрет слепе девојке, рад Ђорђа Крстића.
На минијатурном портрету, величине просечне женске шаке, приказан је лик младе девојке, у попрсју, благо окренут у леву страну. Атмосфера је хладна и магловита, као када се из сећања промаља лик особе која нам је однекуд већ позната. Као сенка неког непријатног искуства из детињства отелотворена у бледом лику девојке. Она сања, или машта. Или размишља. Није ни сама више сигурна о чему, али мисли су дубље чак и од најдубље тачке у океану у којој више нема живог света. Само мисао која струји кроз ехо модро-плаве којом је обојена позадине слике. Са површине као да допиру мириси устајале кедровине, премазане слојевима лака, оксидираног од вишегодишњег покушаја да та досадна мисао избије на површину. Девојка је обучена у белу хаљину дубоког деколтеа која открива њену бледу и нежну кожу на врату и грудима. Мирис коже, попут млаке цветне воде за умивање, контраст је прашњавој атмосфери. Као судар врелог летњег дана и хладне морске воде што сече по ногама. На додир се чини да густи слојеви боје на лицу и врату стварају ефекат коре поморанџе. Очи су склопљене. Преко чела и рамена падају бакарне коврџе, рашчешљање, тршаве и суве. Њој је коса огледало душе. У њу је скупила и замрсила сву тескобу живота. Ветар је једина нада која може нешто да поправи, али нема га. Све стоји мирно и тихо као оног тренутка када је Крстић начинио последњи потез кистом и одлучио да заврши слику.
Извесна концентрација и смиреност израза слепог лика карактеристична је за сликара Ђорђа Крстића који је више пута сликао ликове слепих. Ова уљана студија настала је за време Крстићевих академских студија у Минхену са одликама његових раних радова: осетљив, мек цртеж, светли усклађен колорит и слободан лак потез киста. Композиција је махом озбиљна, мирна, пуна осећаја, без сувишне театралности. По стилу, овај портрет слепе девојке припада епохи реализма.
Заједно са композицијом Утопљеница из 1879. и радовима насталим наредне године Анатом, Растанак момка и девојке и Портрет сликара Крамера, овај портрет слепе девојке омогућио је Ђорђу Крстићу свечани улазак у историју српске уметности, а идеје реализма и реалистично схватање слике добили своју потпуну потврду. Тако Крстић припада реду српских уметника који су својим делом побуђивали велику пажњу, како међу савременицима, тако и касније.
