Hronika jednog muzeja: 1847. godina

Devetnaesti vek, poznat po brojim revolucionarnim otkrićima, ratovima i idejama u Evropi, gradi milje velikih i malih društvenih promena koje menjaju svet i budućnost koja dolazi. Godina 1847. obeležena je rođenjem Tomasa Edisona, koje simbolično predstavlja dolazak svetlosti, odnosno nauke, prosvećenosti i umetnosti. Pomenuta godina se često naziva i godinom Vukove pobede jezičke i pravopisne reforme koja veliča uspon srpske pismenosti i prosvećenosti.

Oktobar 1847. godine beleži se kao prelomna tačka za srpsku kulturu i umetnost. Ona predstavlja osnivanje Muzeuma Matice srpske u Pešti u okrilju Matice srpske, najstarije naučne, književne i kulturne ustanove u Srba, u kojoj se čuva nacionalno i kulturno blago srpskog naroda. Ideju je dao još 1842. godine Sava Tekelija, prvi i doživotni predsednik Matice srpske, kada je između ostalog zaveštao i 11 porodičnih portreta iz svoje kolekcije Matici, te na svojevrstan način poslao poruku narodu da, zarad očuvanja srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta, daruju umetnička dela i kolektivno tvore kulturnu baštinu.

Prosvetiteljski nadahnut, Teodor Pavlović, tadašnji Matičin sekretar, dao je inicijativu za osnivanje muzeja objavivši u Letopisu Matice srpske i Srpskim narodnim novinama „poziv rodoljubivom građanstvu” da novoosnovanom muzeju poklanjaju predmete. Svi pokloni koji su pristizali bili su dobrodošli, ali je centralno uporište bilo na galeriji znamenitih ličnosti. S tim u vezi, važno je istaknuti bitnu ulogu Panteona Matice srpske – galeriju portreta srpskih velikana koji su svojim radom doprineli razvoju Matice srpske. Idejom stvaranja Panteona nastojalo se pokazati vrednost i značaj pojedinaca u procesu transformacije srpske kulture. Kao i svaki Panteon, on predstavlja svojevrsni hram, odnosno utočište koje je sastavna tačka svih početaka, kojem se generacije vraćaju, poštuju i čuvaju ono što je do tada nastalo.

Vizuelni identitet Matice srpske trebalo je da odiše intelektualnim bogatstvom srpskih velikana, te su prve kolekcije sačinjavale portrete znamenitih Srba i dobrotvora koji su se svojim radom zalagali za razvoj srpske nauke i umetnosti. O tom činu svedoče prve porudžbine i otkupi i, svakako, portret Save Tekelije, rad Jovana Popovića, naručen 1847. godine za svečanu salu Tekelijanuma u Pešti, gde su se školovali siromašni i najbolji srpski đaci. Mogli bismo reći da je Teodor Pavlović bio jedna od presudnih ličnosti za muzealizaciju kulturnih dobara. Poznavao je velik broj značajnih umetnika tog doba koji su danas deo galerijske kolekcije, poput prve srpske akademske slikarke Katarine Ivanović i slikara Jovana Isailovića Mlađeg i Pavla Simića.

Važno je naglasiti da darove od velikodušnog građanstva nisu samo činile umetničke kolekcije već arhivska i arheološka građa koja fragmentarno dopunjuje mozaik kulturnog nasleđa. Plemeniti gest darivanja koji je započeo Sava Tekelija svojim testamentom, nastavili su potonji poslenici-predsednici, članovi i poštovaoci Matice srpske, kao i građani, kolekcionari, umetnici, koji su svojim darovima, zaveštanjima i prilozima nastojali da obogate njenu umetničku zbirku. Tako danas zbirka Galerije Matice srpske broji skoro 11.000 umetničkih dela nastalih u razdoblju od 16. do 21. veka. Upravo čin darivanja predstavlja posebnu vrednost Galerije i njene kolekcije i danas se sa ponosom ističe da jednu trećinu kolekcije čine pokloni i zaveštanja. Pored centralne ideje negovanja tradicije kroz rad Matice srpske, neophodno je istaknuti činjenicu da darovi pridošli od naroda u datom kontekstu su odraz tadašnjih najsavremenijih tokova, kako umetničkih tako i šire. U tom smislu, danas Galerija Matice srpske nastavlja da neguje istu praksu kolekcionarstva spajajući tradiciju i savremenost. Kulturna geneza prošlosti i sadašnjosti, koju sprovodi Galerija Matice srpske, govori o autentičnosti same institucije. Hronika jednog muzeja, kako se često imenuje rad Galerije Matice srpske, na taj način predstavlja prizmu istorije muzeološke praske, ali i šire: istoriju jednog naroda, umetnosti i kulture. Na taj način maksima ,,čuvanjem tradicije, stvaramo tradiciju“ odiše dijalektičkim odnosom, da kroz očuvanje starog utemeljuju se putevi za nove kulturne staze i prohode.

Posle 175 godina Galerija Matice srpske negujući vrednosti i ideje svojih osnivača, gradeći i čuvajući srpsku kulturu odražava veličinu kulturnog i nacionalnog identiteta, prenoseći poruku i pouku budućim generacijama.

Goran Vujkov, dipl. filozof

Деветнаести век, познат по бројим револуционарним открићима, ратовима и идејама у Европи, гради миље великих и малих друштвених промена које мењају свет и будућност која долази. Година 1847. обележена је рођењем Томаса Едисона, које симболично представља долазак светлости, односно науке, просвећености и уметности. Поменута година се често назива и годином Вукове победе језичке и правописне реформе која велича успон српске писмености и просвећености.

Октобар 1847. године бележи се као преломна тачка за српску културу и уметност. Она представља оснивање Музеума Матице српске у Пешти у окриљу Матице српске, најстарије научне, књижевне и културне установе у Срба, у којој се чува национално и културно благо српског народа. Идеју је дао још 1842. године Сава Текелија, први и доживотни председник Матице српске, када је између осталог завештао и 11 породичних портрета из своје колекције Матици, те на својеврстан начин послао поруку народу да, зарад очувања српског националног и културног идентитета, дарују уметничка дела и колективно творе културну баштину.

Просветитељски надахнут, Теодор Павловић, тадашњи Матичин секретар, дао је иницијативу за оснивање музеја објавивши у Летопису Матице српске и Српским народним новинама „позив родољубивом грађанству” да новооснованом музеју поклањају предмете. Сви поклони који су пристизали били су добродошли, али је централно упориште било на галерији знаменитих личности. С тим у вези, важно је истакнути битну улогу Пантеона Матице српске – галерију портрета српских великана који су својим радом допринели развоју Матице српске. Идејом стварања Пантеона настојало се показати вредност и значај појединаца у процесу трансформације српске културе. Као и сваки Пантеон, он представља својеврсни храм, односно уточиште које је саставна тачка свих почетака, којем се генерације враћају, поштују и чувају оно што је до тада настало.

Визуелни идентитет Матице српске требало је да одише интелектуалним богатством српских великана, те су прве колекције сачињавале портрете знаменитих Срба и добротвора који су се својим радом залагали за развој српске науке и уметности. О том чину сведоче прве поруџбине и откупи и, свакако, портрет Саве Текелије, рад Јована Поповића, наручен 1847. године за свечану салу Текелијанума у Пешти, где су се школовали сиромашни и најбољи српски ђаци. Могли бисмо рећи да је Теодор Павловић био једна од пресудних личности за музеализацију културних добара. Познавао је велик број значајних уметника тог доба који су данас део галеријске колекције, попут прве српске академске сликарке Катарине Ивановић и сликара Јована Исаиловића Млађег и Павла Симића.

Важно је нагласити да дарове од великодушног грађанства нису само чиниле уметничке колекције већ архивска и археолошка грађа која фрагментарно допуњује мозаик културног наслеђа. Племенити гест даривања који је започео Сава Текелија својим тестаментом, наставили су потоњи посленици-председници, чланови и поштоваоци Матице српске, као и грађани, колекционари, уметници, који су својим даровима, завештањима и прилозима настојали да обогате њену уметничку збирку. Тако данас збирка Галерије Матице српске броји скоро 11.000 уметничких дела насталих у раздобљу од 16. до 21. века. Управо чин даривања представља посебну вредност Галерије и њене колекције и данас се са поносом истиче да једну трећину колекције чине поклони и завештања. Поред централне идеје неговања традиције кроз рад Матице српске, неопходно је истакнути чињеницу да дарови придошли од народа у датом контексту су одраз тадашњих најсавременијих токова, како уметничких тако и шире. У том смислу, данас Галерија Матице српске наставља да негује исту праксу колекционарства спајајући традицију и савременост. Културна генеза прошлости и садашњости, коју спроводи Галерија Матице српске, говори о аутентичности саме институције. Хроника једног музеја, како се често именује рад Галерије Матице српске, на тај начин представља призму историје музеолошке праске, али и шире: историју једног народа, уметности и културе. На тај начин максима ,,чувањем традиције, стварамо традицију“ одише дијалектичким односом, да кроз очување старог утемељују се путеви за нове културне стазе и проходе.

После 175 година Галерија Матице српске негујући вредности и идеје својих оснивача, градећи и чувајући српску културу одражава величину културног и националног идентитета, преносећи поруку и поуку будућим генерацијама.

Горан Вујков, дипл. филозоф

Vesti

Вести

Хроника једног музеја: 1847. година