Vesti

O monografiji “Ponos nacije. 175 godina Galerije Matice srpske”

Posted on by Jelena GMS
Публикација ”Понос нације”

Govoriti (pisati) o knjizi koja zahvata 175 godina trajanja muzejske ustanove najvišeg reda deluje obeshrabrujuće i na prvu pomisao gotovo nemoguće. Elementi od kojih je sačinjena, na utemeljenoj tradiciji, sasvim očekivano, ne može biti drukčija nego monumentalno-uzvišeni, visoko estetizovani spomenik Galeriji Matice srpske. Vremenski okviri jubileja, kao i toliko puta ranije, poslužili su upravnici Galerije Matice srpske, dr Tijani Palkovljević Bugarski kao višestruki motiv, kreativni povod, kako bi među koricama sabrala svoja istraživanja, zapažanja i korisne zaključke. Jedno je posve sigurno: na tom putu ispisivanja stranica i uređivanja likovnih i dokumentarnih priloga nije joj bilo lako da obuhvati ono što je unutar njenog iskustvenog polja najznačajnije za instituciju koju vodi punih dvanaest i više godina.

Neupućenom čitaocu uzorne knjige o Galeriji Matice srpske, pod ambicioznim naslovom sveobuhvatnog značenja Ponos nacije. 175 godina Galerije Matice srpske, može se isprva učiniti da je autorka imala dovoljno vremena na raspolaganju da uzme u obzir toliki broj činjenica i da pritom povesnicu Galerije vešto smesti u štampani medij koji, priznaćete, ipak jedini opstaje u budućnosti. Zapravo se radi o nezaobilazno praktičnoj knjizi, životnom delu glavnog protagoniste novije istorije Galerije, koji je očigledno bio više nego sposoban da se u osvrtu na prošlost naučno distancira od prisnosti sa učinjenim, iako čitavo vreme tokom čitanja knjige osetimo odmereno prisustvo ljubavi prema muzejskom poslu, šta god on (sve) značio i obuhvatao.

Dugački uvodi i pohvalne naznake (koje slušate) tu su isključivo kako bi ukazale na vanserijsko posvećenje kojem smo dužni da odamo veliko priznanje. Možda je to priznanje u isti mah i privilegija, oličena u materijalizovanom rezultatu – znatno više od uobičajenog naučnog rada oslonjenog na realitet muzejskog života. Namerno pominjem život, jer nije li to bio cilj svih ovih godina? Da niz dostignuća i transformacija Galerije, zajedno sa njenom bogatom istorijom, sklopljenom u knjizi pred nama, postane jasno vidljiv svakome, publici i stručnoj javnosti podjednako?

U životu svake institucije, u trenutku uspona kojeg je sve teže dokučiti, dođe i trenutak za veliko sabiranje, sakupljanje plodova predanog rada kako bi pokoljenja znala gde su i odakle bi trebalo da odskoče za stepenik dalje. Iskreno, biće im jako teško da nadmaše poslednju fazu razvoja, krunu ovih 175 tačaka u vremenu – godina, često zasenčenih teškim okolnostima, nepogodama i krizama.

Kontinuitet trajanja od 1847. godine, u okrilju osnovanog nacionalnog društva sa kružnim tragom šestara kao osnovom sa ravnopravnim potpisima osnivača u njemu, inicijalni je i simbolički početak rada Matice srpske i, razume se, Galerije Matice srpske. Tada je započeta izgradnja hrama nacionalnog identiteta, suštinske ideje knjige, posebno priređenog doktorskog rada Ponos nacije.175 godina Galerije Matice srpske, u vidu prvog poglavlja pod naslovom Panteon znamenitih Srba (1847–1933).

Vizuelno uobličavanje ubeleženo je u istoriji prikupljanjem portreta kulturnih pregalaca, a prve porudžbine umetničkih dela nešto kasnije označile su i početak rada Srbsko-narodne Sbirke (ili Muzeuma). Pokloni, otkupi, popunjavanje umetničkog fonda najčešće su reči u sadržaju ove knjige. Ragranata istorija Galerije Matice srpske detaljno je opisana i dokumentovana, tečno i pregledno prikazana kao na retrospektivnoj izložbi, sa šmustiklama kao pregradnim „panoima“, uz istaknute vremenske ose epoha koje se obrađuju. Preko sudbinskog preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad, u poglavlju Matica srpska i Muzeum u Novom Sadu (1864–1933) iščitavamo kako je naručen reprezentativni portret Save Tekelije povodom stogodišnjice njegovog rođenja 1861. godine, saznajemo i da je osnovana prva, Šifmanova fondacija za stipendiranje mladih umetnika, ali i najzanimljivije podatke o tome kako su pojedina umetnička dela dospevala u vlasništvo riznice koje danas baštinimo.

U poglavlju pod nazivom Košnica (1933–1947) ukazuje se na osobenost Muzeja Matice srpske, prvi put otvorenog za javnost 1933. godine, koji tada radi bez subvencija države, ali uspeva da „dokumentuje kulturnu autohtonost našeg naroda“ obrazujući karakteristike po kojoj će biti trajno prepoznat, a to je ravnopravno interesovanje za istorijsko i savremeno slikarstvo na tlu Vojvodine.

Čitavim tokom ovog enciklopedijskog zdanja radinosti i sabornosti, u okupljanju oko jedinstvenog cilja, autorka prilježno beleži i komentariše svaki napredak, ali ukazuje i na stagnaciju u radu sa sopstvene pozicije – aktivne distance, kao učesnik i kreator savremene vizije Galerije Matice srpske. Takav ugao, prethodno osvetljen trudom svojih prethodnika, dr Tijana Palkovljević Bugarski dinamizuje tezom o razvoju i jačanju nacionalne institucije kao kulturnog uporišta srpskog naroda.

Izrazito visok stepen poznavanja istorijskih prilika institucije uokvirila je mnoštvom teza potkrepljenih u recentnoj muzeološkoj teoriji. S druge strane, autorka je izdvojila najznačajnije događaje, prekretnice i društveno političke okolnosti koje su u velikoj meri uticale na ulogu Galerije u društveno političkim uređenjima. Odnos Galerije Matice srpske i države, prirodno, preko Matice srpske, predstavila je iz nekoliko vizura, dajući komplikovanim situacijama logični aspekt sagledavanja. Problemi su oduvek postojali, a njihovo prevazilaženje iznedrilo je instituciju profesionalne fleksibilnosti i operativnosti sa ciljem da se zaštita bogatih umetničkih fondova dosledno sprovodi. Okosnica ovog rada nalazi se u čvrsto postavljenoj vertikali srpske umetnosti, koja je zahvaljujući postojanju Galerije Matice srpske, uspela da sačuva neprolazne vrednosti naše kulture.

Tako, istorija u ovoj knjizi polako prerasta u lice savremenog umetničkog muzeja, još od imenovanog poglavlja Elitistička Galerija slika (1947–2006), u času kada Galerija dobija sopstvenu zgradu, u vremenu rezimiranja namere izdvajanja delova Muzeja Matice srpske radi formiranja Vojvođanskog muzeja. Znao je prvi upravnik Muzeja Matice srpske Franjo Malin da muzej nastaje dugo i da će njegove konačne obrise moći da uvide tek nastupajuće generacije.

Najvažniji deo posla je obavljen, a u adaptiranoj nekadašnjoj zgradi Produktne berze 1958. godine izloženo je blago nacije. Tada su uspostavljeni i osnovni principi delovanja koje i danas primenjujemo. Dostojna pažnje države u svakom smislu, Galerija Matice srpske otvorila je dveri novog doba svoga delovanja. Obeleženi su važni jubileji, stalne postavke postaju realnost, katalozi izložbi popunjavaju police stručne biblioteke. Iza tih dveri moglo se naslutiti svetlo i puls novog milenijuma – u poglavlju pod nazivom Ponos nacije (2006–2021), autorka apsolvira: „Nakon osamostaljivanja Republike Srbije kao samostalne države, prvi put je došlo do saglasja naziva galerije i države u kojoj deluje“, navodeći „da su takvi uslovi i formalno obezbedili uslove da se Galerija kao ustanova osnovana od Matice srpske u sistemu muzejskih ustanova Srbije uspostavi kao nacionalna galerija koja prikuplja, čuva, proučava i prezentuje dela likovne umetnosti novijeg doba“. Uzdizanje i unapređenje rada institucije ostvareno je novim stalnim postavkama koje će u vremenu pred nama postati problemsko/tematske – uspostavljanjem međunarodne saradnje i proširenju izložbene i izdavačke delatnosti sa brojnim edukativnim i popularnim aktivnostima, tehnološkim inovacijama u prezentovanju, dokumentaciji i zaštiti umetničkih predmeta, uz strateški razvijena partnerstva na nacionalnom i regionalnom nivou sa ustanovama kulture, privrednim sektorom i medijskim kućama.

Politike galerijskih aktivnosti tako su nadrasle uobičajenu i očekivanu praksu muzejskih politika – u konačnom uobličavanju nacionalnog vizuelnog identiteta. Novostvoreni, duboko osmišljen kulturološki obrazac muzejske delatnosti neosporno je doprineo stvaralačkom epitetu ustanove koja referiše vrednosti društva unutar kojeg vredno deluje.

U poslednjem delu knjige, autorka iznosi postulate sopstvenog delovanja i istraživanja u kontekstu promene muzeološkog metodološkog diskursa na primeru analize istorije Galerije Matice srpske. U poglavlju U zbiru, konačno, platforma identitetskih razlika strateški se razlaže u složenom poimanju stručnjaka, publike i umetnika u muzeju. Međusobno uslovljeni trougao govori o razrađenom mehanizmu funkcionisanja muzeja, u ogledalskoj slici bogate simbolike u poretku znanja.

Stoga na kraju ove knjige, pored preuzetih vinjeta iz monografske publikacije posvećene stogodišnjici Matice srpske iz 1926. godine, pažljivo umetnutih i štampanih u patinirano zlatnoj boji, zaključno, posmatramo na fotografiji prošireni prostor hola u ogledalu hodnika Galerije. Rezbareni raskošni okvir natkriljen heruvimima i islikanim minijaturnim alegorijama uz zaobljenu formu, skulpturu mermernog sleda oblika, simbolizuje sunčevu varku ispoljavanja i uvek promenljivo trajanje bića. U simbiozi istorijskog i duhovnog stvaralačkog uma.

U kolekciji kao ogledalo.

mr Danilo Vuksanović

Вести

О монографији “Понос нације. 175 година Галерије Матице српске”

Posted on by Jelena GMS
Публикација ”Понос нације”

Говорити (писати) о књизи која захвата 175 година трајања музејске установе највишег реда делује обесхрабрујуће и на прву помисао готово немогуће. Елементи од којих је сачињена, на утемељеној традицији, сасвим очекивано, не може бити друкчија него монументално-узвишени, високо естетизовани споменик Галерији Матице српске. Временски оквири јубилеја, као и толико пута раније, послужили су управници Галерије Матице српске, др Тијани Палковљевић Бугарски као вишеструки мотив, креативни повод, како би међу корицама сабрала своја истраживања, запажања и корисне закључке. Једно је посве сигурно: на том путу исписивања страница и уређивања ликовних и документарних прилога није јој било лако да обухвати оно што је унутар њеног искуственог поља најзначајније за институцију коју води пуних дванаест и више година.

Неупућеном читаоцу узорне књиге о Галерији Матице српске, под амбициозним насловом свеобухватног значења Понос нације. 175 година Галерије Матице српске, може се испрва учинити да је ауторка имала довољно времена на располагању да узме у обзир толики број чињеница и да притом повесницу Галерије вешто смести у штампани медиј који, признаћете, ипак једини опстаје у будућности. Заправо се ради о незаобилазно практичној књизи, животном делу главног протагонисте новије историје Галерије, који је очигледно био више него способан да се у осврту на прошлост научно дистанцира од присности са учињеним, иако читаво време током читања књиге осетимо одмерено присуство љубави према музејском послу, шта год он (све) значио и обухватао.

Дугачки уводи и похвалне назнаке (које слушате) ту су искључиво како би указале на вансеријско посвећење којем смо дужни да одамо велико признање. Можда је то признање у исти мах и привилегија, оличена у материјализованом резултату – знатно више од уобичајеног научног рада ослоњеног на реалитет музејског живота. Намерно помињем живот, јер није ли то био циљ свих ових година? Да низ достигнућа и трансформација Галерије, заједно са њеном богатом историјом, склопљеном у књизи пред нама, постане јасно видљив свакоме, публици и стручној јавности подједнако?

У животу сваке институције, у тренутку успона којег је све теже докучити, дође и тренутак за велико сабирање, сакупљање плодова преданог рада како би покољења знала где су и одакле би требало да одскоче за степеник даље. Искрено, биће им јако тешко да надмаше последњу фазу развоја, круну ових 175 тачака у времену – година, често засенчених тешким околностима, непогодама и кризама.

Континуитет трајања од 1847. године, у окриљу основаног националног друштва са кружним трагом шестара као основом са равноправним потписима оснивача у њему, иницијални је и симболички почетак рада Матице српске и, разуме се, Галерије Матице српске. Тада је започета изградња храма националног идентитета, суштинске идеје књиге, посебно приређеног докторског рада Понос нације.175 година Галерије Матице српске, у виду првог поглавља под насловом Пантеон знаменитих Срба (1847–1933).

Визуелно уобличавање убележено је у историји прикупљањем портрета културних прегалаца, а прве поруџбине уметничких дела нешто касније означиле су и почетак рада Србско-народне Сбирке (или Музеума). Поклони, откупи, попуњавање уметничког фонда  најчешће су речи у садржају ове књиге. Раграната историја Галерије Матице српске детаљно је описана и документована, течно и прегледно приказана као на ретроспективној изложби, са шмустиклама као преградним „паноима“, уз истакнуте временске осе епоха које се обрађују. Преко судбинског пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад, у поглављу Матица српска и Музеум у Новом Саду (1864–1933) ишчитавамо како је наручен репрезентативни портрет Саве Текелије поводом стогодишњице његовог рођења 1861. године, сазнајемо и да је основана прва, Шифманова фондација за стипендирање младих уметника, али и најзанимљивије податке о томе како су поједина уметничка дела доспевала у власништво ризнице које данас баштинимо.

У поглављу под називом Кошница (1933–1947) указује се на особеност Музеја Матице српске, први пут отвореног за јавност 1933. године, који тада ради без субвенција државе, али успева да „документује културну аутохтоност нашег народа“ образујући карактеристике по којој ће бити трајно препознат, а то је равноправно интересовање за историјско и савремено сликарство на тлу Војводине.

Читавим током овог енциклопедијског здања радиности и саборности, у окупљању око јединственог циља, ауторка приљежно бележи и коментарише сваки напредак, али указује и на стагнацију у раду са сопствене позиције – активне дистанце, као учесник и креатор савремене визије Галерије Матице српске. Такав угао, претходно осветљен трудом својих претходника, др Тијана Палковљевић Бугарски динамизује тезом о развоју и јачању националне институције као културног упоришта српског народа.

Изразито висок степен познавања историјских прилика институције уоквирила је мноштвом теза поткрепљених у рецентној музеолошкој теорији. С друге стране, ауторка је издвојила најзначајније догађаје, прекретнице и друштвено политичке околности које су у великој мери утицале на улогу Галерије у друштвено политичким уређењима. Однос Галерије Матице српске и државе, природно, преко Матице српске, представила је из неколико визура, дајући компликованим ситуацијама логични аспект сагледавања. Проблеми су одувек постојали, а њихово превазилажење изнедрило је институцију професионалне флексибилности и оперативности са циљем да се заштита богатих уметничких фондова доследно спроводи. Окосница овог рада налази се у чврсто постављеној вертикали српске уметности, која је захваљујући постојању Галерије Матице српске, успела да сачува непролазне вредности наше културе.

Тако, историја у овој књизи полако прераста у лице савременог уметничког музеја, још од именованог поглавља Елитистичка Галерија слика (1947–2006),  у часу када Галерија добија сопствену зграду, у времену резимирања намере издвајања делова Музеја Матице српске ради формирања Војвођанског музеја. Знао је први управник Музеја Матице српске Фрањо Малин да музеј настаје дуго и да ће његове коначне обрисе моћи да увиде тек наступајуће генерације.

Најважнији део посла је обављен, а у адаптираној некадашњој згради Продуктне берзе 1958. године изложено је благо нације. Тада су успостављени и основни принципи деловања које и данас примењујемо. Достојна пажње државе у сваком смислу, Галерија Матице српске отворила је двери новог доба свога деловања. Обележени су важни јубилеји, сталне поставке постају реалност, каталози изложби попуњавају полице стручне библиотеке. Иза тих двери могло се наслутити светло и пулс новог миленијума – у поглављу под називом Понос нације (2006–2021), ауторка апсолвира: „Након осамостаљивања Републике Србије као самосталне државе, први пут је дошло до сагласја назива галерије и државе у којој делује“, наводећи „да су такви услови и формално обезбедили услове да се Галерија као установа основана од Матице српске у систему музејских установа Србије успостави као национална галерија која прикупља, чува, проучава и презентује дела ликовне уметности новијег доба“. Уздизање и унапређење рада институције остварено је новим сталним поставкама које ће у времену пред нама постати проблемско/тематске – успостављањем међународне сарадње и проширењу изложбене и издавачке делатности са бројним едукативним и популарним активностима, технолошким иновацијама у презентовању, документацији и заштити уметничких предмета, уз стратешки развијена партнерства на националном и регионалном нивоу са установама културе, привредним сектором и медијским кућама.

Политике галеријских активности тако су надрасле уобичајену и очекивану праксу музејских политика – у коначном уобличавању националног визуелног идентитета. Новостворени, дубоко осмишљен културолошки образац музејске делатности неоспорно је допринео стваралачком епитету установе која реферише вредности друштва унутар којег вредно делује.

У последњем делу књиге, ауторка износи постулате сопственог деловања и истраживања у контексту промене музеолошког методолошког дискурса на примеру анализе историје Галерије Матице српске. У поглављу У збиру, коначно, платформа идентитетских разлика стратешки се разлаже у сложеном поимању стручњака, публике и уметника у музеју. Међусобно условљени троугао говори о разрађеном механизму функционисања музеја, у огледалској слици богате симболике у поретку знања.

Стога на крају ове књиге, поред преузетих вињета из монографске публикације посвећене стогодишњици Матице српске из 1926. године, пажљиво уметнутих и штампаних у патинирано златној боји, закључно, посматрамо на фотографији проширени простор хола у огледалу ходника Галерије. Резбарени раскошни оквир наткриљен херувимима и исликаним минијатурним алегоријама уз заобљену форму, скулптуру мермерног следа облика, симболизује сунчеву варку испољавања и увек променљиво трајање бића. У симбиози историјског и духовног стваралачког ума.

У колекцији као огледало.

 

мр Данило Вуксановић