Миленко Шербан, Рација, 1947-1948.
Пише: Данило Вуксановић
У бројним изворима мотивације поводи за реализације слика су умногоме условљени наслагама претходника и њиховим дометима. Ново уметничко дело је могуће остварити у дослуху са наслеђем чиме додатно тумачимо историјски след, допуњујући плодове уметности из непоновљивог, сопственог угла посматрања. Годишњице и јубилеји помажу да боље разумемо време које је прошло а често освртање ка прошлости слично је тумарању мрачним ходницима у неиспитаном лавиринту који нас сваким кораком упућује на несагледиво мноштво избора. Ипак, у тој креативној нелагоди учимо и сазревамо увиђајући нијансе уметничког дела – слојевитости склапања замишљеног.
Нарочито захтеван посао за уметнике јесте повратак на историјски догађај коме нису присуствовали, или су од других о њему слушали као непосредни савременици (Шербан године окупације у Другом светском рату проводи у Београду). Осим година и основних података, суштине догађаја и другог, уметник је заправо препуштен самом себи да у субјективном фонду пронађе довољно снажан покретач, грађу од које ће покушати да сагради убедљиво уметничко дело. Миленко Шербан, усудио је да се обрати једном таквом догађају сликарским начином и створио јаку ликовну приповест, реминисценцију на трагична три дана, на погром познат под „разводњеним“ називом Новосадска Рација, који се збио 1942. године у Новом Саду али и у читавој Шајкашкој области. Слика под истим називом – Рација, настала је 1945/46. године (84,5 х 135,6 cm) а мања временска дистанца као да је помогла Шербану да учини реалним оно што данас ретко ко може и да замисли. На платну је у колориту нетипичном за сликара живих боја фовистичке и дивље снаге, приказана сложена сцена, као замрзнута у леденом часу прикупљања жртава. Утисак који нас обузима док посматрамо ову слику мери се ишчитавањем никад утврђене листе страдалих на којој се, поред Срба, Јевреја и Рома налазе и све друге националности које данас живе у вишенационалној Војводини.
Развученим погледом који желимо што пре да заборавимо, Шербан је положио испред себе сценичност сликарске идеје којој се предао. Тражио је упоришта и размишљао који су му елементи потребни како би слику о страшном злочину што верније дочарао. Сетио се снега и леда и смрти на њој. Ликовност је сведена на основне елементе. Једини активни чиниоци на слици су немилосрдници, дошли испрека како би заувек оставили свој убилачки траг. Можда је зато слика Рација хоризонтално организована, а њен укочени заковитлани композициони склоп формиран је у неколико планова, у благо узлазном слагању дијагоналних и једне хоризонталне линије. Попут гроба који плови.
Првим планом доминира фигура жене, поклекла у страну пред уздигнутим стубом бедема, под језивом зимзеленом сенком дрвета које иза њега извирује. Лева рука јој је пала на крило отворена према горе. док јој је десна рука скривена у смакнутој бунди. Као да се и даље ослања на њу, погнуте главе у страну, са црвеном развезеном марамом као јединим топлим пигментом на целој слици. Историчарка уметности Ирина Суботић у монографији о Миленку Шербану пише о овој слици да је то “ангажована композиција херојског садржаја, која кроз драматично осветљење и опште сивило, лед, хладноћу, маглу и тмину, добија акценте црвеном бојом који воде порекло од делакроаовског тоналитета са Покоља на Хиосу, који је Шербан посебно волео. Истовремено, без патетике и сувишне нарације у атмосфери затамњеног амбијента пружа узбудљиву слику тешких, истинитих догађаја на Дунавском кеју, са стаменом тврђавом у даљини, жртвама у мраку и свеколиким осећајем страве”.[1]
Са леве стране композиције, када посматрамо први план слике на доњој ивици, тачно на средини извирују два боса стопала. Одатле према средини слике смеђи траг води ка телу мушкарца у мрком оделу. Између стопала и њега постоји извесна тајновитост и посматрачу отвара дилему. Да ли ноге које вире припадају телу које је оставило траг или је то траг тела мртвог мушкарца којег видимо у благо помереном делу слике – где нам се прво око заустави? Који је био смер, питамо се, јер су детаљи сликару каткад преко потребни. Његова десна рука је смртно згрчена, умро је на својој левој, испруженој. Прљави тонови на лицу костурске гримасе су под вертикалом војника, за трећину нижим од стуба бедема. То је укрућени неми посматрач, чувар злочиначког чина – сакупљања тела и уклањања доказа у болесној колекцији прекинутих живота.
У десни доњи угао слике Шербан је сместио још једну женску жртву са смеђом марамом на глави. Она лежи преко своје десне руке а лик јој је назначен сивим тоновима окренут према белини снега. Фон доње зоне слике прекривен је сиво белом (покривену снегом) површином по којој су трагови хладно плаве, светло смеђе или љубичасте боје. Нема јасних сенки, све је последица чина. Слика Рација изгледа као провучена кроз плаво сиви филтер а потези су у сврси обележавања мутног и хладног сивила смрти. Доминација смрти сведена је на уобичајени задатак, махиналну операцију – извршење. Стражар овога злочина приказан је као здепасти војник са брковима чија глава је упала у шињел. Ова нижа, карикатурална вертикала десни је крак замишљеног крста. Други је угао бедема и жена уз њега, а жртве у средини, са траговима тела који злочинци вуку, симболишу пут у ледену гробницу Дунава. Пут смрти.
Одакле помисао да ће ова силна река примити убијене жене, мушкарце, децу и старце и потом наставити мирно да тече под тешким плочама леда као сведоцима?
Док посматрамо брдо набацаних тела без реда, у смакнутом пирамидалном пункту улево пред коначни нестанак, видимо силуете оних који их повлаче и премештају, злотвора који у име нечастивог играју самртни плес. Њихове повијене фигуре услед терета су у измаглици неодређених линија. Тако су насликани несоји-убице након што одузму живот. Са леве стране, у другом плану иза бедема, уздиже се дворога дрвена скаламерија са таблом, пред кућицом, центром сулудог сабиралишта са густим наносом плавобеле боје уместо крова. Последњу станицу “лађара без скеле”, у подножју зидина Петроварадинске тврђаве, под хоризонталом смртне провалије, коју у ужасу можемо наслутити, Шербан бележи хитрим потезима, као да жели што пре да претрчи поред трагичног судилишта. Посветивши свој потез мрачним силама необјашњиве деструкције, без обзира да ли је видео језиве фотографије овог злочина по новосадским улицама, сликар Миленко Шербан знао је да није могао да изабере тежи задатак. Нешто га је нагонило да на платну трајно заустави сећање на оно што имена нема, на болни час из историје града који је толико волео. Љубав према слици некад полази из угла који други тешко разумеју. Мало је слика злочина у односу на то колико их је на земљи било. То знају сликари.[2]
Зато и(х) сликају.
[1] Ирина Суботић, Миленко Шербан, Нови Сад, 1997. 36-37.
[2] Један од најперспективнијих, Богдан Шупут нестао је у овом погрому.
