Уметност краси, између осталог, осећај богатства обележен сакупљањем, колекционирањем и складиштењем. Депо у склопу музеја представља скровито место, срце колекције, тајни простор у који не може свако да закорачи. Француска реч за депо присутна је у целом свету и означава складиште, оставу, магазин, место за похрањивање драгоцености. У прошлости то је место у коме се чувало благо а данас, у контексту музеја, депо је посебно опремљен простор за одлагање и чување уметнина које се тренутно не налазе у изложбеном простору. У Галерији Матице српске се чува близу 10. 000 уметничких предмета и само мали део је доступан публици. Главнина слика, икона, некадашњих делова иконостаса, цртежа, графика, скулптура, антикног намештаја, дигиталних принтова и другог материјала налази се у депоима, у строго контролисаним климатским условима организованим по најсавременијим музејским стандардима превентивне заштите.
Куриозитет Галерије Матице српске представља депо у сутерену зграде који је изворно био трезор у згради подигнутој 1926. године за потребе Продуктне берзе. Интересантно, првобитни трезор Продуктне берзе данас је скривени тезаурус у коме је добар део колекције слика из колекције ГМС. У бело офарбане решетке на којима су помоћу специјалних металних S кука окачена платна са приказима грађанских портрета, пејзажа и апстрактних композиција, померају се на мали додир и пажљиво их извлаче руке конзерватора у белим памучним рукавицама. Једини звук који се чује је ритмично оглашавање одвлаживача. Дата логери постављени су на бираним позицијама како би пратили и дигитално бележили влажност, температуру и њихов однос толико битан за потребну микроклиму у депоу. Повремено трептање неонских сијалица ремети обавезно уписивање у књигу депоа на чијим листовима се могу пратити уношења и изношења слика као и својеручни потписи задужених кустоса са прецизно наведеним датумима. Кустоси и конзерватори памте шифру за улазак након отварања тешких сивих противпожарних врата. Свако од њих, у часу укуцавања личне шифре сети се, у себи изговорене тајне шифре, налик на магичну реченицу заповедног тона “Сезаме отвори се”. Након што се тешка врата отворе, пред музејским посленицима указују се редови блиско нанизаних сликарских лакираних површина у позлаћеним украсним рамовима. Са њих висе пластифицирани кодови са инвентарним бројевима, улазница за следећи ниво мизејског лавиринта – електронску базу.
Следеће године обележићемо стогодишњицу зграде у којој се налази Галерија Матице српске. Архитекта Лазар Дунђерски определио се да зграду Продуктне берзе изведе у стилу сведеног академизма. У то време постојали су бочни улази са степеништима које су водили у сутеренске просторије и на спратове. Около трезора Продуктне берзе којег су кустоси ранијих генерација називали “Мрачна сала” и данас постоји уски опход около читаве просторије као додатни сигурносни појас и физичка брана од фактора ризика – пламена, поплаве или затрпавања услед урушавања. Овај уски пролаз више личи на иницијацијски пут у непознато, мрачни и влажни пролаз у коме се тешко дише и слабо види. И раније су у репрезентативним музејским зградама депои били смештани у подземне просторије без природног светла до чијих се ризница долазило сложеним системом ходника. Јер, депои су произашли из наслеђа праисторијских гробних остава, подземних гробница у Вавилону и манастирских ризница.
Касније, зграда је адаптирана за потребе Галерије Матице српске и тај посао је поверен угледном архитекти и конзерватору Ивану Здравковићу 1955. године, док је за надзор био задужен чувени новосадски архитекта Ђорђе Табаковић. 1958. године Галерија Матице српске је отворена за јавност и од тада, непуних седам деценија у њој се ради на представљању, чувању и конзервацији наше значајне збирке, музеја кога с правом називају “понос нације”. Међу њеним зидовима кружи велики број занимљивих прича а највећи део њих безбедно “дрема” у тами депоа. Колико депоа или “преткомора” има ГМС и шта се све у њима може пронаћи, открићемо у наредним “белешкама из депоа”.
Др Данило Вуксановић
помоћник управника ГМС
