Карактер скровишта аналоган je појму трезора у ком се чува непроцењиво богатство. Иза зидова се укрива сигурност у поседовању и контроли. Схватање блага изједначено је са жељом да се стекне иметак и обезбеди огромна моћ. У том нуклеусу музеја похрањени су сви наши одговори на питања која постављамо. У прилазу ходницима који воде ка вратима депоа окружују нас атрибути осигураног уласка – у руци је кључ, а у глави шифра за улазак – само за одабране. Оног тренутка када уметнички предмети напусте своје просторе, где су годинама образовали и увесељавали укућане, тада постају ствари које изгледају као да не желе да се навикну на нови амбијент.
У току је припрема за изложбу, конзервација и рестаурација предмета интересантне породичне збирке, а у њој су уметничка дела и ванредни примерци примењене уметности као и јединствена обележја професије у виду натписа, алата или печата под којим се годинама ординирало. Ради се о добром примеру културне новосадске историје. На данашњем Трифковићевом тргу, одакле су раније полазили градски аутобуси, десетак метара од места где је кратко стајало прво новосадско и 1892. године политички „угушено“ српско позориште и, само три плаца од места где је био Ватрогасни дом новосадских добровољаца, и данас стоји адаптирана приземница из које је пренето језгро – материјално сведочанство о животу једне породице.
Портрет др Маре Огњановић, рођ. Николић, израдио је први професионални конзерватор после Другог светског рата, Јован Севдић. Пре него што је формиран данашњи Покрајински завод за заштиту споменика где је провео радни век, бринуо је о сликама Галерије Матице српске. Уморно лице посвећенице, госпође Маре Огњановић (Кумане, 1912 – Нови Сад, 1990) смештено је на бледо плаву, избељену позадину распршене светлости, на вертикали белог рагастола. На испошћеном фону видимо ноту усамљеничке, концентрисане интелектуалности. Након што је посветила 35 година деци школског и предшколског узраста на рендгену који јој је угрозио прсте, на позив тадашњег градоначелника чувеног Јована Дејановића отворила је нови Дом здравља, објављивала у стручним часописима своја истраживања. Заједно са својим супругом, доктором Ђорђем Огњановићем лечила је децу са осталим лекарима у Шарварском логору током окупације. Хумана и пожртвована, трудила се свим силама да помогне деци коју је лечила од туберкулозе. На њеном докторском печату уместо иницијала налази се удубљен приказ плућних крила. Била је угледна и призната чланица друштва, строга према сарадницима као што је била и преми себи.
У депоу привременог смештаја ГМС, на белим, укрштеним решеткама, окачили смо поклоне које је својевремено, најчешће током педесетих година XX века добијала докторка Мара Огњановић од Ђорђа Ђурице Табаковића, архитекте и дугогодишњег пријатеља. У малим украсним рамовима са белим картонским паспартуима, урамљивани су акварели као успомене вештог цртача, познаваоца новосадских улица и зграда. Изглед куће из које нам је ова збирка пристигла, Ђурица Табаковић је цртао тушем и акварелисао више пута, једном из правца улице Лазе Телечког (глумца из несталог позоришта које је ту, надомак куће разграђено) и из угла Милетићеве улице. Кућа и депо су симболички простори заокружених аура и са спољашне стране посматрани, функционишу као граница између приватног и јавног, са окнима прозора спуштених, дрвених ролетни или тешким вратима депоа. У богатом салону, ипак, остала је каљева пећ, озидана у керамици, изнад чијих вратанаца је изведен високи рељеф сове сецесионистичког призвука. Симбол мудрости као да је остао далеко од депоа ГМС да чува кућу која неминовно корача ка невеселој судбини.
До тада, у наредним месецима, очекујте у Галерији Матице српске излазак из депоа ове необичне збирке, када ће део интимног света новосадске породице Огњановић постати визуелна „завеса“ јавне интерпретације.
Др Данило Вуксановић, помоћник управника
