Појам паралела, која означава поређење, истовременост и упоредност, део је наслова изложбе, резултата сарадње између Галерије Матице српске у Новом Саду и Националног уметничког музеја у Темишвару. Два наизглед другачија града и музеја, у данас различитим државама, спојени су мостом уметности и културе када су 2016. године заједно проглашени Европским престоницама културе. Али, шта је оно што повезује ова два побратимљена града?
Темишвар је у историјским списима познат из средњовековног периода, док оснивање Новог Сада везујемо за 18. век, када га царица Марија Терезија проглашава слободним градом „укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта, мађарски Uj-Videgh, немачки пак Ney-Satz, српски Нови Сад“, како је наведено у едикту из 1748. године. Но, развој ова два града везаћемо за најславнијег генерала прохујалог времена, италијанског порекла, а француског одгоја – Евгенија Савојског, који је предводио две одлучујуће битке на југу Хабзбуршке монархије. Године 1716. Евгеније Савојски успешно брани Темишвар и Петроварадин од најезде Турака, што доприноси каснијем изузетном развоју два града под хабзбуршком власти. Његова победа овековечена је на Хухтенбурговој графици Битка код Петроварадина из 1720. године представљеној на изложби.
На изложби се срећемо са портретом Мојсеја Путника, омиљеног владике у народу. Године 1757. био је изабран за владику у Бачкој епархији, да би потом свечаним испраћајем био постављен за владику у Темишвару 1774. године, а 1782. постаје митрополит Карловачке митрополије, у оквиру које су деловале епархије у којима је столовао. О његовом значају говори нам теза да је једна од првих аквизиција Музеума, будуће Галерије Матице српске, портрет Мојсеја Путника, рад Стефана Гавриловића. Како се портрет Мојсеја Путника нашао у уметничкој заоставштини Саве Текелије? Митрополит је, наиме, био у родбинским односима са Текелијама.
Сава Текелија, рођен у Араду, један је од најзнаменитијих Срба у XIX веку. Био је гласовити борац за српска права на тлу Хабзбуршке монархије, оснивач Текелијанума у Пешти, доживотни председник Матице српске и идејни оснивач Галерије Матице српске. Његов значај огледа се у уметничкој заоставштини која је језгро и темељ оснивања Матичине Галерије 1847. године. Румунски пандан нашем Сави Текелији јесте Жигмонд Ормош, главни повереник Тамишке покрајине, писац и колекционар, који је попут великог добротвора Текелије завештао своју колекцију на чијој основи данас дела Национални уметнички музеј у Темишвару, основан 1872. године, тачно 25 година након Галерије. Зато није случајно што су портрети ова два добротвора у оквиру изложбе паралелно изложена. Мађарски уметници Ђерђ Ваштаг и Тан Мор 1885. и 1861. године на великим форматима овековечили су ликове Ормоша и Текелије. Уколико бисмо говорили о значају изложбе која ће током 2023. и почетком наредне године бити представљена у Темишвару, придодаћемо чињеницу да се портрет Саве Текелије, који је наручен поводом обележавања стогодишњице његовог рођења, први пут излаже у Темишвару, на свега 60 километара од његовог родног Арада. Симболично, лик Саве Текелије посећује родни крај и Срби у румунском делу Баната се поново сусрећу са својим племенитим Савом.
Уколико сагледамо колекције два музеја која су ујединила своја дела у изложбеним просторијама, уочићемо паралеле. Аутопортрет у кафани Стевана Алексића, такође рођеног у Араду, из Галеријске колекције има свој хронолошки наставак у Националном уметничком музеју. Галеријски Аутопортрет у кафани (1904) представља младог Алексића, смештеног у идеји memento mori – сети се смрти, у видно искреном уживању у кафанском животу, док се паралелно истиче аутопортрет истог назива (1919) из колекције темишварског музеја.
На изложби су представљени радови значајног уметника бидермајера Константина Данила, родом из румунског Лугожа, чији изузетни портрети грађанске класе употпуњују обе музејске колекције. Уколико зађемо у XVIII век, наићи ћемо на име најистакнутијег сликара Карловачке митрополије Стефана Тенецког, чије су слике део сталних поставки Галерије Матице српске и Националног уметничког музеја, али и изложбе Паралеле. Међу укупно 60 дела, на изложби су представљени и радови Теодора Илића Чешљара, Павела Петровића, Јована Поповића, Корнелиу Љубе, Уроша Предића и других.
Изложбу Паралеле. Темишвар / Нови Сад можемо сагледати као јединствену изложбу имагинарног музеја европске престонице. Она нам говори о мостовима, повезницама и сличностима међу градовима и музејима који су деловали под истим окриљем, у истој уметничкој и културној струји, побратимљеном народу који улаже у очување културног наслеђа. Иако данас у различитим државама, Нови Сад и Темишвар са својим музејима указали су да је уметност која је настајала на овом подручју део заједничког европског културног наслеђа.
Милица Милошевић, филолог
Текст је објављен у „Културном додатку“ листа Дневник, новембар 2023.
