Чувени италијански филмски редитељ, сценариста и књижевник Паоло Сорентино објавио је 2016. године необичну збирку приповедака Неважне тачке гледишта. Реч је о двадесет три приче-портрета које почивају на црно белим фотографијама непознатих и очито лажно именованих особа, дела италијанског фотографа Јакопoа Бенасија. Фотографије остварају врата и плету причу о измишљеним личним историјама двадесет троје јунака, дочаравајући вишеслојност и вишезначност људског постојања и разноликих човекових идентитета.
Непозната лица на фотографијама инспирисала су Сорентина да сачини невероватан низ болних, дирљивих, ироничних и духовитих прича о људима о којима не зна апсолутно ништа. Три женска портрета која смо изложили у интерактивном делу изложбе „Идентитет(и). Представе жена у српском сликарству (1918–1941)“ била су нама непозната лица из депоа. Публици смо дали задатак да на тренутак постане Сорентино и да се препусти мислима и асоцијацијама о идентитетима и животима ових жена. Током трајања изложбе стигле су нам бројне инспиративне приче, а пред вама је победнички текст овог музејско-литерарног конкурса који смо наградили курсом креативног писања. Честитамо Александри Станковић на освојеној награди!
Зорка Ђорђевић
Рођена сам у зору 1960. на Ђурђевдан. Рођена да владам, да успем, да стварам, да будем своја, да радим све што пожелим. Дадоше ми име Зорка. По баби, не по зори и снази настајућег дана, не по жељи мајке већ по традицији и жељи оца. И ту је већ пала сенка на излазеће сунце и отвореност неба које је своје плаветнило упило у моје очи. Ту се већ стисла мука моје мајке од недосањаних снова и дванесточасовних порођајних болова на ивици живота и смрти. Ни ветрови који су дували целе те ноћи нису ми донели лакоћу корака већ чежњу за даљинама, за покретом, за туђим животима. За слободом. Додувао је меланхолију и погнуо поглед. Сакрио очи да се не виде моји снови. Да сам рођена у неко друго време можда бих се звала Сања.
Била сам ћелава и насмејана беба. Ко би реко да ћу једног дана имати слапове дивље црвене косе и сузу у оку. Много су ме волели. Донела ме рода после десет година брака без деце. Нико није знао да је мама пазила и чувала своју слободу. Баба се већ бринула шта ће бити са наставком породичне лозе. Мада, кад сам се родила рекли су свима “родило нам се унуче” а не “сад имамо наследника”. Била је то само девојчица. Много ју је волео њен тата, а и она њега. До осамнаесте године је мислила да се никада неће појавити неко тако савршен као он. А он јој је сломио срце већ када је имала шест месеци. Баш је тада добио стипендију за докторат у иностранству. До тридесете није схватила зашто се плаши да заспи и зашто сања ужасне црне сенке како је односе у смрт, уместо предивних зелених поља, шума које шапућу и даљина које зову. И зашто мисли да воли песму о зеки који је изгубио поточић у зимској ноћи коју је он певао, кад сваки пут плаче.
Да, ”тата те је много волео” говорила је њена мајка када је умро. Писао је тако дивна писма из Немачке, слао магнетофонске траке са снимцима Бахове фуге, Тома Џонса и свог гласа пуног меланхолије и чежње за нама двема. А у ствари мислила је “ја сам много волела оних десет година које смо имали нас двоје сами, пре него што је отишао да ради докторат и мене оставио са његовом мајком”. „Али мама, реци да ме ти волиш“ мислила сам ја. Нас две смо само ћутале и сањале недосањане снове.
И баба је увек ћутала. Ја сам желела да се играмо кад сам била дете, да ми дели мудре савете кад сам била девојка, али она је увек била љута и ћутала је. А можда је заправо била тужна због тешког живота без родитеља, што је одгајила млађе сестре, што је одгајила и ћеркину децу, јер су она и зет убијени у рату. Зато што јој је умро најмлађи син од туберкулозе, зато што јој је умро муж од срца у четрдесетој. Зато што су национализовали целу тешко стечену имовину, зато што сада живи са снајком која жели да се докаже као домаћица. Зато што је живела туђе животе, а не своје снове. Ни она се није звала Сања. Ћутала је и седела у својој соби. Када смо купили први ТВ моји вршњаци су га имали већ скоро три године. Ми смо живели само од татине плате, нас петоро. Баба је волела да гледа филмове без даха, а ипак је заклањала очи када се неко љуби. Смејала сам се на то, нисам схватала да баба мора да оде из дневне собе да би мама и тата наместили себи кревет. Ћутала је пре него сто се шлогирала на девојачку славу. Ипак сам чула да је нешто рекла – “Боже, само немој да ми узмеш памет”.
Ништа нисмо радили недељом. Недеља је била посвећена нечему већем од нас. Посвећена вери у бољи живот, у боље људе, у вечни живот без бола после смрти. То је био дан кад смо ишли код маминих родитеља на ручак. То је био дан када је моја мама била насмејана. Волела сам маму када преузима вођство и прави планове за славу. Волела сам када смо могли да купимо све шта треба за госте, када смо правиле заједно гомиле колача и излазиле из свакодневних оквира, када смо постајале блиске и делиле снове. Славили смо славу у тајности. Паковали смо свећу у цркви у новину, па у цегер за пијацу да нас неко не пријави. Ипак су то била времена комунизма у Југославији. Тада се о вери није причало. Партијске књижице је требало имати, а тата је није хтео. Пошто је био буржујско дете са одузетом имовином, докторатом и професуром на факултету већ је био сумњив. А имао је млађег, подобнијег и способнијег колегу који је само вребао погрешну реч и праву прилику. Морали смо да ћутимо, а ја сам волела одласке на Литургију с мајком. Тада нисмо ћутале. То је било понекад када се искрадемо или кад отпутујемо и успут у проласку обиђемо неки манастир. Тада смо пуштале наше гласове на слободу, да се рашире по целој цркви, да ослободе сав бол, да се отворе у свој снази оне зоре када сам се родила, да испричају све туге и патње, да сједине нас две жене са Балкана.
Путовања су нас спајала. Она су била испуњење маминих снова. И татиних, након што се вратио са доктората. Тада смо постојали само ми – мама, тата и ја. Мислим, и мој мали брат, али тада је био мање у мамином фокусу. Тада се она опуштала и више била своја. Биле су седамдесете, имала је блузе на кругове са шпицастом крагном и сандале са дебелом штиклом, замишљала је да живи у хипи комуни и путује комбијем и не мисли на патријархат. Тад је све изгледало могуће. Тата није викао, није нас тукао, мама није морала да кува. Тада смо сви били насмејани, док смо намештали шатор и пливали и зарањали у бескрајне плаветне дубине. Певали смо док смо се возили у нашем Фијату 125 и надали се да ће доћи боље сутра. Али није. Само смо порасли и отишли у своје животе, а заправо и нисмо. Остали смо заувек везани у оквирима своје средине.
Ја сам се удала, па развела. Никада нисам могла да кажем “не” мајци док сам била у браку. Долазила сам кад год је звала, кад год је нешто прослављала, кад год јој је требала помоћ. Ако је нешто требало да се уради за породицу то нисам доводила у питање. А заборављала сам на себе и на то да и ја имам своју породицу. Тако је мој муж нашао другу породицу, а ја сам се вратила код родитеља са ћерком. Тата је рекао “све ће се средити кад се опет удаш, лепо сам ти рекао да он није за тебе”, а ја сам мислила “не желим да се опет удам, нисам желела ни први пут, само сам мислила да тако треба”. Мислила сам да ће моја мама убедити тату који ме је много волео да прода стан и да ћемо купити два мања. Ипак, то је био породични стан, а ту је био и наследник – мамин миљеник, миљеник свих жена, мој предивни млађи брат, шармер, породични принц. Ја сам срећом жена и ипак имам увек решење. Ако се потрудим, могу увек да се удам, без обзира на привезак – дете из првог брака.
Недавно ми је мајка умрла. Увек сам више волела тату и некако сам са њим могла да причам и да се разумем. Без обзира на то што ме разочарао ипак је био први мушкарац у мом животу. Некако сам мислила ако мама умре прва то ће ми бити лакше. Ионако је увек ћутала и морала сам да се бринем што је тужна, да тражим начин да је развеселим, да смишљам ситне поклоне да је обрадујем, кад јој већ мој тата никада није куповао ни цвеће. Али било је обрнуто. Он је први умро и опет ме разочарао. Оставио ме је да се бринем о њој. Не мислите ваљда да ће онај лепотан од мог брата да се брине. Он је долазио код маме док му је спремала ручкове. Од када је она немоћна старица, наравно, ћерка је ту да се брине. И тако кад обавим све што се мора она и ја седимо у тишини. Пусти коју сузу кад помене тату и то како га више нема, а мени понекад каже “нема ни тебе, где си ти?”, а ја се мислим “мама, овде сам. Како ме нема, зашто ме не видиш?”. Можда је у праву. Можда ме нема, праве мене. Можда никад нисам ни постојала. Заправо, можда је то због тог старомодног имена које сам увек мрзела. Можда сам само живела тај Зоркин живот. Ал’ кад помислим на ту зору кад сам се родила мислим да сам ипак срећна. Зора значи да се рађа нови дан. Можда је то сада.
